Borba protiv masona

29.11.2008., subota

Pismo norveškog političara – bliži se kraj



Na stranici http://projectcamelot.org/norway.html stiglo je pismo nakon postavljanja stranice posvećene Benazir Bhutto. Osoba koja je napisala pismo napisala je svoje pravo ime (koje su provjerili) i priložila svoje fotografije sa premijerom Norveške, kao i sa Benazir Bhutto. Ipak, ta osoba nije željela da se objavi ime. Sadržaj pisma slijedi u nastavku.

Ja sam političar iz Norveške. Želim reći da će se teške stvari desiti između 2008. i 2012. godine.
Norveška vlada pravi sve više podzemnih baza i bunkera. Na to pitanje su jednostavno odgovorili da je to radi zaštite ljudi u Norveškoj. Tražio sam informaciju kada će to biti završeno, a odovorili su: "Prije 2011. godine".
Izrael čini istu stvar, kao i mnoge druge države.
Dokaz, da je ono što govorim istina, su fotografije sa ministrima koje sam upoznao. Oni sve ovo znaju, ali ne žele stvarati uzbunu i masovnu paniku.
Planet X dolazi i Norveška je počela skladištiti hranu i sjemena u području Svalbard i sjevernom polu uz pomoć SAD-a i EU. Oni će spasiti samo one koji pripadaju eliti i imaju moć, kao i ljekare, naučnike i sl. koji su potrebni za novi početak.
Ja već znam da ću prije 2012. godine otiči u područje Mosjoen, gdje se nalazi duboka podzemna vojna baza. Tamo smo podijeljeni u sektore: crveni, plavi i zeleni. Njima je ovo već naznačeno, a kampovi su već odavno napravljeni.
Ljudi koji će ostati na površini i umrijeti zajedno sa drugima neće dobiti pomoć. Plan je da 2 miliona Norvežana bude osigurano, a ostalih 2,6 miliona će umrijeti.
Svi sektori i arke su povezani tunelima i imaju vozila kojima se može preći sa jedne arke na drugu. To je iz razloga da mogu biti u kontaktu jedni sa drugima.
Veoma sam tužan. Često plačem sa drugima znajući da će toliko mnogo ljudi saznati istinu prekasno. Vlada laže ljude od 1983. godine do sada. Svi važniji političari Norveške znaju za ovo, ali samo mali broj njih će to reći drugima zbog straha da bi mogli propustiti NOAH 12 vozila koja bi ih odvezla na sigurno mjesto.
Ako kažu ikome, zasigurno su mrtvi. Ali, ja više ne brinem za sebe. Čovječanstvo i druge vrste moraju preživjeti. Ljudi to moraju znati.
Sve vlade svijeta su zabrinute zbog ovoga. Za ljude koji se žele sami spasiti mogusamo reći da potraže pećine na visokim mjestima gdje mogu napraviti zalihe hrane za najmanje 5 godina, uključujući konzerviranu hranu i vodu.
Posljednji put govorim: "Bože, pomozi nam svima...", ali znam da nam Bog neće pomoći. Samo svaka osoba pojedinačno može nešto učiniti. Probudite se, molim vas...!
Mogao sam vam pisati koristeći drugo ime, ali više se ne bojim ničega. Kada znate ovo pouzdano, postajete nesavladivi i nikakvo zlo vam se neće dogoditi kada znate da je blizu kraj.
Uvjeravam vas 100% da će se ovo desiti. Četiri godine su preostale do kraja. Nabavite oružje, napravite grupe za preživljavanje i pronađite mjesto gdje možete biti sigurni sa hranom.
Pitajte me bilo šta - ja ću vam odgovoriti koliko god znam o povezanosti Norveške sa ovim slučajem. Samo pogledajte okolo, svugdje se prave podzemne baze i bunkeri. Ljudi, otvorite oči. Pitate li vlade šta to prave, samo će odgovoriti: "To je samo skladište za hranu". Zasljepljuju vas lažima.
Znaci prisustva vanzemaljaca su takođe tu i često vidim norveške elitne političare koji nisu ono što govore. Čini se kao da su kontrolirani u svakom pogledu.
Zapamtite da oni koji će biti u gradu i okolini su oni koji će biti prvi umrijeti. Kasnije će vojska počistiti ostatke preživjelih i imat će naređenje da ubiju bilo koga ko se usprotivi odvođenju u kampove gdje će svi biti označeni brojem.
Vidim da je na vašoj stranici spomenuta Benazir Bhutto. Njena smrt je tragična. Kao što vidite, sastao sam se s njom. Takođe sa fotografija ćete vidjeti da sam upoznao brojne političare i svjetske vođe.
Javnost neće znati šta se događa do pred sami kraj, jer vlada ne želi stvarati masovnu paniku. Sve će se desiti mirno, a vlada će samo nestati.
Ali ja kažem: "Ne idite mirno u noć. Preduzmite mjere da budete sigurno sa vašom porodicom. Dođite zajedno sa ostalima. Radite zajedno da nađete način rješavanja problema sa kojima ćete se suočiti.
- 12:51 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Josip Broz u tajnom društvu


Piše: Dr Smilja Avramov

Kategorija članstva i pridodavanje "saradnika" ili "prijatelja" nije karakteristično samo za Opus Dei. Gotovo sva tajna i polutajna društva strukturna su na isti način. Da li se kroz tu optiku može rešiti enigma Tita i Hebranga i njihovog odnosa prema Rimokatoličkoj crkvi?

Naime, u dnevniku koga je vodio starešina rimokatoličkog samostana u Vukovaru na strani 49, 10. aprila 1941. on je zapisao: "Kako ništa ne znamo za p. Tita i fra Zakariju, to smo putem radija dali uput da se jave u Vukovar, međutim, se fra Zakarije vratio 17. 4. živ i zdrav kući". Kao što je poznato "Zakarije" je jedno od ilegalnih imena koje je koristio Andrija Hebrang u partijskom radu. Ime Tita pominje se češće. Tito je za vreme rata svoje "posete" samostanima u Bosni, ili svoju posetu Vatikanu 1944. objašnjavao "znatiželjom i sklonošću prema umetničkim delima". Da li se u te izjave može poverovati, ako se imaju u vidu uslovi u kojima je živeo. Pitanje je isuviše ozbiljno da bi se mogli izvoditi konačni zaključci na osnovu navedenog zapisa. Potrebna su dalja pomna istraživanja da bi se utvrdilo da li su Tito i Hebrang bili "prijatelji" neke od katoličkih organizacija.

Članovi organizacije Opus Dei dužni su da posvete posebnu pažnju licima koja ispoljavaju neprijateljski stav prema rimokatoličanstvu, posebno prema ateistima kao "zabludelima sinovima i kćerima". Njihovo "osvajanje", kako je to naglašeno u internim pravilima, "mora biti izvedeno na jedan blag način uz hrišćansku osećajnost".

Pojedini katolički pisci navode da prijem u članstvo ima ugovorni karakter i da se zasniva na punoj autonomiji volje. Udruženje, po ovim piscima, preuzima obavezu da kandidatima obezbedi obuku i pomoć kako bi se religiozno formirali, a kandidati se, sa svoje strane, obavezuju da će koncentrisati sve svoje snage "da dostigne apsolutno posvećenje" sledeći duh Opus Dei i njegove norme. Imajući u vidu postupak oko učlanjenja teško je prihvatiti ovu tezu.

Postupak uključenja u članstvo ostvaruje se kroz tri etape: prva "pripremna" otpočinje po odobrenju regionalnog predvodnika Opus Dei-a, koji se naziva "superior". Kandidat se stavlja na probni rad. Druga etapa traje 5 godina, u njoj se kandidat uključuje u članstvo i preuzima obaveze na određeno vreme. Kroz obe faze vrši se stroga indoktrinacija, ili kako kaže Karmen Tapia "lomi se duša člana, dok se ne postigne zadovoljavajuće duhovno stanje... Član postaje prost robot u rukama organizacije". Ukoliko kandidat, po oceni superiora, postigne zadovoljavajuće stanje "duha", podnosi molbu za konačan prijem u članstvo, što podrazumeva preuzimanje doživotne obaveze služenja organizaciji. U trećoj fazi ("Fidelitas") član ulazi u uski krug numerarija.

Za regrutovanje članova izgrađen je veoma precizan postupak. Škole, studentski domovi, kulturni centri itd. koje finansira ili samo pomaže Opus Dei najčešće su mesta gde se odabiru kandidati. U novije vreme uključeni su i izbeglički logori. Regrutuju se, po pravilu, mladi ljudi. Ustav ove organizacije zahteva da kandidat koji se doživotno angažuje ne bude mlađi od 23 godine. U praksi stanje je drugačije. Kako to navode bivši "numerariji" regrutuju se čak i maloletna deca u pubertetu, potpuno nesvesna i nespremna za ono na što se obavezuju. Štajgler navodi da je njegov "superior", koji ga je uveo u članstvo, postao član sa samo 14 godina. Karmen Tapia navodi da je otac Roberto Salvat, savetnik Eskrive, insistirao da se regrutuju vrlo mlade devojke i mladići, bez iskustva, posebno bez seksualnog iskustva. Eskriva u svojim Maksimama (902-928) govori o članovima Opus Dei kao "instrumentima koji stoje na raspolaganju Bogu" i njemu su odgovorni.

Čin prijema u članstvo praćen je verskim ritualom, ali i ritualom koji se susreće u nekim drugim tajnim svetovnim organizacijama. Na primer, član koji je poslednji primljen u članstvo nosi crvenu svetiljku koju simbolično predaje novom članu. Kandidat zatim polaže zakletvu. Indoktrinacija se vrši postepeno, obazrivo, ili kako to savetuje Eskriva "nežno". Pridobijanje kandidata vrši se pozivanjem u domove organizacije, koji su danas rašireni na svim kontinentima, kroz zajedničku molitvu, organizovanje raznih priredaba na euharističkim skupovima itd. Zavisno od interesa i uzrasta kandidata, organizuju se putovanja, izleti, učenje stranih jezika, a u novije vreme i kursevi za ovladavanje kompjuterima. Jednom rečju sve što može interesovati mlade ljude.

Pristupanje u članstvo obavijeno je najstrožom konspirativnošću, o čemu se ne smeju obavestiti čak ni roditelji. Po učenju Eskrive stupanje u članstvo predstavlja "intimni događaj između Boga i pozvanoga", pa zato ne treba tražiti dozvolu ni od koga. Svak radi po svojoj savesti, preuzimajući ličnu odgovornost. Sloboda je, sledstveno tom učenju, shvaćena "kao posledica mudrosti", kao stvar savesti kandidata koji učestvuje "u misiji crkve i spasavanju svoje duše".

- 12:50 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Tragom raskasapljenih Srba - koji su ugrađeni u članove Evropske Unije


Vadili organe, punili račune


Tim tužilaštva za ratne zločine koji istražuje trgovinu ljudskim organima Srba otetih tokom NATO bombardovanja na Kosovu i Metohiji i prebačenih u Albaniju ušao je u trag određenim bankovnim računima širom Evrope. U vezi s transakcijom novca dobijenog od prodatih organa, kako saznaju "Novosti", pominje se i ime sadašnjeg premijera Albanije Saljija Beriše.
Ovaj račun premijera otvoren je u nemačkoj banci Šparkase. Naznačen je kao "Apel za pomoć" i na njemu stoji upozorenje da novac treba uplatiti pod šifrom "Kosovo". Pored ovih informacija, navedenao je Berišino ime, i ime izvesnog Andreasa Šulca.
U istoj ovoj banci otvoren je i račun na ime Fjoralbe Demiraj. Oznaka računa bila je "Pomoć Albaniji", a prve cifre 1100 - hhh-hhh. Na uplate pod znakom pitanja naišlo se i u Hamburgu. U jednoj od lokalnih banaka bio je otvoren poseban račun za uplatu novca namenjenog kupovini lekova. Šifra je bila "Hamburg pomaže Kosovu".
Trag sumnjivih transakcija vodio je i do Švajcarske i Kipra. Iz švajcarske banke u Baselu je, sa zaštićenog računa, koji je bio zaveden na ime Edžeta Borije, prebačeno dva miliona evra na račun na Kipru.
- U nekim od slučajeva trgovina organima nije se krila ispod apela i pomoći - kaže naš sagovornik blizak istrazi. - Naprotiv. Oglašavala se javno u dnevnoj štampi. Tako je u maju 2000. godine, albanski državljanin Ervin Ohri (21), u listu "Zeri", tražio donatora bubrega koji je trebalo da se javi bolnici u Milanu, u Italiji.
Ono što istraga tek treba da pokaže jeste koliko je bilo žrtava trgovine ljudskim organima. Prema zvaničnim podacima u Srbiji, više od 500 osoba sa KiM danas se vode kao nestale, a za oko 300 njih se strahuje da su bile žrtve ovih strašnih zločina.
Podaci američkog Ef-Bi-Aja pokazuju da su oni koji su organizovali trgovinu ljudskim organima, ili su na bilo koji drugi način bili umešani u ove zločine, osnivali fantomske nevladine organizacije koje su bile samo paravan za krvavi posao, ali i trgovinu oružjem.
Tako se došlo do podataka da se albanska NVO "Pomoć za Kosovo" reklamirala tokom NATO bombardovanja. Oglasi su počinjali rečima "Kosovska unija traži stručne i iskusne savetnike ili instruktore..." U Ef-Bi-Aju sumnjaju da je ovaj oglas bio šifra za nešto drugo. Ispod oglasa naveden je račun u banci Dardanija u Tirani, koji je počinjao ciframa 21620 - hh-hhh, a na koji bi trebalo da se uplati novac.
Ipak, da nesumnjivo zaključe da se uplate na ovaj račun ne koriste za "savetnike" i "instruktore", postalo je jasno kada je isti broj računa počela da koristi Unija za obrazovanje i kulturu samoproklamovane republike Kosovo. Njen predsednik Alji Šabanaj tražio je u oglasu sredstva za finansiranje rada izbeglica i obuku savetnika za rad u Albaniji.
- Fantomske
nevladine organizacije otvarale su račune i u drugim bankama u Albaniji, ne samo u Dardaniji - kaže naš sagovornik. - Cilj im je bio vrlo sličan: pranje novca, finansiranje terorizma i organizovanih kriminalnih grupa.
Tako je NVO "Mediker", kako se pretpostavlja, u ove svrhe imala dva računa u Albaniji. Jedan je bio otvoren u Rajfajzen banci u Tirani, a drugi u Nacionalnoj trgovinskoj banci. Oba su bila namenjena za uplatu sredstava u albanskoj valuti - leku.
Međutim, kako bi olakšali transakcije sa inostranstvom, registrovana je NVO "Karavan", na čije je ime u Nacionalnoj trgovinskoj banci otvoren račun za devizne uplate.
- Brzo se ispostavilo da su "Mediker" i "Karavan" fantomske NVO koje su bile osnovane za potrebe jordanskog "biznismena" Jasina Kadija koji je radio u Albaniji - kaže naš sagovornik. - On je 2000. godine deportovan iz Albanije zbog sumnje da je bio član mreže Al kaide. Neposredno pre nego što je uhapšen, pokušao je da sa računa povuče 2,4 miliona dolara.
Od tada, pa do danas, finansijski istražitelji su otkrili račune i zaplenili sredstva još nekoliko fantomskih nevladinih organizacija preko kojih su se finansirali terorizam i organizovane kriminalne grupe. Za neke od njih otkriveno je i da su bili direktno povezani sa OVK. Oduzeta je imovina Abdulahu Latifu Salehu, NVO "Taibah internacional" i "Al Haramajin". Godine 2005. ugašen je i račun NVO "Obnova nasleđa islamskog društva".

SLEDE NOVA HAPŠENJA
PRIŠTINA - Vlasnik Ljutvi Derviši, koji je po podacima srpskog tužilaštva trgovao organima kidnapovanih Srba sa Kosmeta tokom 1999. godine, pušten je iz pritvora kako bi sa ostalim lekarima na klinici nadgledao zdravstveno stanje operisanog Izraelca.
- Sumnjamo da je Turčin (23) koga smo vidno iscrpljenog uhapsili na prištinskom aerodromu bubreg prodao za 20.000 dolara, ali je neizvesno da li je Izraelac platio organ po toj , ili znatno višoj ceni - naveo je Eljšani.
Naglašavajući da je "Kosovsko Ministarstvo zdravlja saopštilo da je klinici "Medikus" zabranjeno obavljanje transplantacije organa", Eljšani navodi da se trenutno proverava finansijsko stanje Klinike odnosno "kojim novcem je klinika otvorena."
Policija Kosova najavila je u četvrtak nova hapšenja zbog ilegalne transplantacije organa u privatnoj klinici "Medikus" u Prištini i saopštila da traga za lekarom osumnjičenim da je u tome učestvovao.
- Nastavljamo potragu za turskim doktorom Jusufom Erčinom Sonmezom, koji je vršio ilegalnu transplantaciju. Mislimo da je još na Kosovu - rekao je Eljšani. - Očekuju se nova hapšenja.
Policija će ispitivati i ostale osumnjičene da su učestvovali u ilegalnoj transplantaciji organa.
U pritvoru su od utorka Lutfi Derviši i Tuna Pervorfaj, dva urologa klinike gde je i izvršena transplantacija bubrega. Priveden je i menadžer klinike Arban Derviši.
U Kliničkom centru u Prištini smešten je turski državljanin za koga se sumnja da je dao bubreg, a doktori kažu da je njegovo zdravstveno stanje stabilno. Izraelac koji je prihvatio bubreg još je u klinici "Medikus". (D. ZEČEVIĆ)

LJAJIĆ: TRAŽIĆEMO POMOĆ
Rasim Ljajić je naglasio da će Srbija zatražiti podršku i pomoć međunarodne zajednice zbog odbijanja Albanije da sarađuje u istrazi trgovine ljudskim organima Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji tokom NATO intervencije.
- Nemamo pravo zbog žrtava da ćutimo nad činjenicom da Albanija opstruira ovu istragu - rekao je on. - Indicije postoje i Srbija će tražiti da se ispitaju, a ako Haški tribunal ima neka saznanja, onda ona moraju biti proverena. Srbija će tražiti i uključivanje Tribunala i međunarodne zajednice kako bi se ti navodi doveli do kraja.

- 12:45 - Komentari (0) - Isprintaj - #

KO JE SLEDEĆI?



JEDNOUMLjE U INSTORIOGRAFIJI

Srbija je jasno 2007. godine rekla američko-evropskoj atlantokratiji da ne prihvata nezavisnost Kosova i Metohije pod imenom Kosovo ne sada, ne za deset godine nego zauvek!
S kojim pravom Srbija to čini?
Antisrpska, rimokatolička rasistička evropska politika vodi se duže od tri veka. Možemo ovo stanje da pratimo kroz zapadnoevropsku istoriografiju, političku literaturu i naravno korake zapadnoevropske i papističke diplomatije.
Srbi se poništavaju kao narod!
Enciklopedije, zatim političke analize i istoriografske studije austro - nemačkih, nemačkih, anglosaksonskih, mađarskih, hrvatskih ali i drugog porekla pružaju obilje dokaza o papističko religioznoj političkoj patologiji i stalnom pritisku političkog interesa na nauku.
Dostignuća srpske nauke na zapadu nisu poznata a ako su postala poznata nisu prihvaćena. Cilj ignorisanja dostignuća srpske nauke i političke analize je prekrajanje istorije Srba, razbijanje njihovog kolektivnog pamćenja s ciljem konstruisanja novih stereotipa na Balkanu. Ova rasistička konfesionalno isključiva programirana srbofobija vodi se iz zemalja sa jakim uticajem rimokatoličke crkve koja neguje antipravoslavnu istorijsku školu držeći se izreke: Grecum est, non legitur! – Ovo je grčki, ne čita se! – a u srpskom slučaju treba reći: Ovo je srpski, ne čita se!
Ovaj stav je paradoks. Srpska kultura i tradicija deo su slovenske pravoslavne a šire gledano, evropske kulture. Istoričari, politikolozi, istoričari umetnosti i filolozi nisu dovoljno učinili i ne čine da srpska kultura i naučna dostignuća postanu bliska i poznata Evropljanima druge konfesije i porekla. Ova srpska „zatvorenost“ olakšava pojavu nerazumevanja i mržnje prema Srbima, posebno rimokatoličke Evrope a što ima odjek i na njen protestantski deo.
Srpske studije se izučavaju u okvirima slavističkih seminara po Evropi i Svetu, ali uglavnom bez srpske literature na svetskim jezicima i predavača.
Zato je moguće poništavanje Srba kao naroda, genocidna politika Evropske unije i SAD i zataškavanje genocida.
Studije o genocidu nad Srbima od strane Turaka, Arbanasa i muslimana srpskog porekla kao Turaka malo su poznate iako je zvanična Srbija početkom 20-og veka objavila diplomatsku građu o ovoj pojavi na teritoriji Stare Srbije ili tačnije rečeno - teritorija Kosovskog, Bitoljskog i Solunskog vilajeta – savremene teritorije Kosova i Metohije i Bivše jugoslovenske republike Makedonije.
Znanje u Evropi, njenom javnom mnjenju, o izvršenom genocidu nad Srbima u 19-om i 20-om veku su manja od znanja o izvršenom genocidu nad Jermenima za vreme Prvog svetskog rata, a i ona su oskudna. Ako Srbi objavi neku studiju na stranim jezicima u zemlji i inostranstvu ova ne nailazi na veće interesovanje javnosti – kulturne i političke – u zemljama na čijem jeziku je objavljena i kojima je namenjena. Razlog ove pojave leži u slabim kulturnim i privrednim vezama Srbije sa drugim zemljama.
Autori radova o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj 1941-1945, zatim Hortijevoj Mađarskoj u Bačkoj i Baranji i nemačkoj okupacionoj zoni Banatu i Srbiji a zatim bugarskoj okupacionoj zoni južna i jugoistočna Srbija sa delom Kosova kao i italijanskoj Kosovo, Metohija i današnja zapadna Makedonija nisu izvršili identifikaciju zločinaca osim onih najkrupnijih niti su popisali sve žrtve.
Da su popisane sve žrtve, popisani svi zločinci i ukazano na nosioce ideje genocida nad Srbima kod rimokatolika i muslimana a čak i pravoslavnih javno mnjenje zajedno sa političarima u Evropi i SAD razumeli bi šta se dešavalo i dešava sa jednim narodom u 20-om veku zaključno sa ratovima 1991-1999, razbijanja Jugoslavije i deobe srpskog etničkog prostora praćeno etničkim čišćenjem i na kraju NATO okupacijom Kosova i Metohije.
Zbog proglašenja novih nacija od delova srpskog naroda potrebno je povesti dijalog o srpskom identitetu koji je izmenjen pod genocidnim pritiskom ideje obnove Austro-Ugarske makar kao skup evropskih regija, velikohrvatstva, velikomađarstva, komunizma, globalizma i evropejstva.
Ovaj stav zapadnoevropske politike i istoriografije uticao je na savremenu srpsku istoriografiju da ne postoji saglasnost među istoričarima o tokovima prošlosti.
Jedan broj savremenih istoričara i publicista još uvek pod uticajem marksističke usmerenosti neguje negativan stav, nekritički prema prošlosti. Prihvatili su pogled na istoriju Srba onako kako gledaju nedovoljno upoznati stranci ali i srpski neprijatelji. Drugim rečima, nekritički vrše analizu domaće i strane arhivske građe i literature koja je često irelevantna i interpretiraju istoriju u korist srpske štete koja se iz nauke i kulture prenosi na politiku. Pišu razne atlantokratske „istine“ o srpskoj prošlosti onako kako žele političari EU, odnosno Nemačka, Vatikan i SAD. Takva istoriografija služi interesima politike globalizacije i sudara se sa domaćim izvorima i istoriografijom od 1793. godine, od pojave istorije Jovana Rajića do 2008 i pozitivističkog stava Leopolda Rankea i Vuka Stefanovića Karadžića koji su uveli načelo pisanja istorije „onako kako se stvarno dogodila.“ Prema domaćoj arhivskoj građi koja svojim sadržajem pruža uvid o događajima, procesima i ljudima koji su uticali na sudbinu Srba kao naroda su uzdržani ili ih ignorišu. Ovoj nekritičkoj pojavi u istoriografiji i politikologiji treba dodati uzrok ignorantskog stava a to je još uvek ideološka kritika istorijskih procesa i ličnosti.
Istorija srpskog naroda u Srbiji još uvek se meri ideološkim aršinima koji je bio dominantan u jednopartijskoj državi. Prednost istorijskim istraživanjima se daje klasnoj borbi i revolucionarnom ratu 1941-1945 godine i njihovim političkim tekovinama.
Nažalost ono što pišu i što su pisali ideološki istoričari skoro 70% je laž. Treba zato uneti red u zbrku nastalu kroatokomunističkom diktaturom bivše Jugoslavije i omogućiti nepristrasnost istoriografije korišćenjem teorije distance. Istina o ratu 1941-1945. godine nije prijatna, ali ona zbog toga ne prestaje da bude istina.
Nauka ne trpi jednoumlje preka potreba da se premosti ova pojava dugog trajanja i pristupi izbalansiranom načinu istraživanja i kritike.
Kritika istorije sa osloncem na istorijske činjenice bez primese ideologije o događajima, učesnicima i posledicama je jedini način da jasno sagledamo nosioce ideje istrebljenja i istrebljivačke prakse prema Srbima i tvorce satanizacije celog naroda.
Ovaj stav prema kritici istorije zauzet je zbog istraživanja u celosti bogatog i složenog političkog života Srba, tačnije rečeno, stvaralaca i tumača nacionalne ideje obnove države i naroda od 1459. godine, od pada Smedereva pod tursku vlast i gašenja srpskih srednjevekovnih država. Proces gašenja država okupljenih oko srpske krune i otpor turskoj invaziji trajao je oko 150 godina ako uzmemo da je počeo ukidanjem države Marka Kraljevića sa sedištem u Prilepu a zatim zauzimanjem Skoplja 1395. godine od strane Turaka. Sledilo je posle pada despotovine osvajanje Bosne 1463, Hercegovine 1481, i Zete 1499. godine kada je ova pretvorena u Skadarski sandžak. Završnica ovog procesa bila je pogibija poslednjeg srpskog despota u Ugarskoj Pavla Bakića kod Gorjana u Slavoniji 1537, godine. Prvi korak obnove srpske državnosti i srpske državne ideje učini je patrijarh Makarije Sokolović 1557. godine.

GRANICE SRPSKOG NARODA JEDNAKE SA PROSTORNIM RASPOREDOM SPOMENIKA KULTURE

Brat Makarija Sokolovića, patrijarha srpskog, Bajo u islamu narečen Mehmed, bio je častan čovek. Veliki vezir, zet sultana, Mehmed paša nije dozvolio da nova vera potisne njegovo nacionalno osećanje. Interes svog naroda uskladio je sa interesom njegove nove vere i lične moći. Zato je podstaknut bratom Makarijem uticao svojim ugledom i položajem da se srpski pravoslavni narod organizuje u okvirima jurisdikcije Pećke patrijaršije.
U skladu sa učenjem islama u Otomanskoj imperiji Srbi su oživeli svoju crkvenu organizaciju i koja im je zamenila državu. Granice obnovljene Pećke patrijaršije poklopile su se sa prostornim rasporedom srpskog naroda i gotovo su pored svih pokušaja rimokatolika i muslimana neizmenjene do danas!
Srbi nastavljaju posle 1557. godine da vode svoj kulturni i politički život izvan vidokruga gospodara muslimana. Onaj deo Srba koji je voljno ili nevoljno prihvatio islam nije imao kulturnu misiju a politički se stopio sa osvajačima Azijatima i stekao turski pečat potpuno stran narodu iz kojeg su novi muslimani izašli. Ovi Srbi potpuno su se odvojili od svog naroda i njegovih kulturnih tekovina i kao „carski Turci“ suprostavili mu se postavljanjem novih civilizacijskih granica kao ostrva u pravoslavnom i latinskom hrišćanskom okruženju.
Granice patrijarha Makarija Sokolovića posle proterivanja Turaka iz Podunavlja i prodora evropske vojske i srpske milicije na Balkan, pokušao je da ostvari grof Đorđe Branković obnovom „Ilirskog carstva“. Od tada politički život Srba je podeljen između nekoliko ličnosti koje su želele isto što i grof Đorđe Branković oslobođenje i ujedinjenje Srba – kapetan Koča Anđelković, vožd Karađorđe, knez Mihajlo Obrenović. Svetozar Miletić, Jaša Tomić, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, regent Aleksandar Karađorđević, general Dragoljub Draža Mihailović, slobodan Milošević i Vojislav Šešelj.
Ko je sledeći?

OSLOBODILAČKA IDEJA. OBNOVA SRPSKOG IDENTITETA I DRŽAVNOSTI

Pojava grofa Đorđa Brankovića 1683. godine u srpskoj politici pored političke bila je prosvetiteljska!
Označio je povratak sopstvenom identitetu Srba. Njegov stav o obnovi „Ilirskog carstva“ počiva na znanju o srpskoj političkoj i državnoj baštini. Ideja obnove „Ilirskog carstva“ bila je prepreka nemačkom prodiru na jugoistok!
Grof Đorđe Branković, pojavio se sa idejom obnove države u vreme velike srpske drame. Prodora evropskih vojski na Balkan, ustanka srpskog naroda kada je srpska omladina posle dva veka hajdučije i pobuna ponovo postala vojska. Idejom o „Ilirskom carstvu“ obnovio je i dao novu snagu zavetu svetog kneza Lazara izrečenog uoči boja na Kosovu 1389. Kosovski zavet značio je u potonjim vremenima a i danas znači obnovu naroda i države. Negovano je u krilu srpske crkve i širen epskim pesmama.
Srbi u vreme grofa Đorđa Brankovića stoje na istorijsko - političkoj sceni Balkana i srednjeg Podunavlja u senci klasicizma u Evropi. Stranci obrazovani u duhu klasicizma i težnje da se obnovi rimsko carstvo koji stižu na Balkan, znalci grčko – rimske prošlosti očekivali su da će iza tursko - islamskog zida sresti Tračane, Tribale, Ilire ali sreli su Rascijane koje su prozvali imenima antičkih naroda.
Grof Đorđe Branković, stavio se na čelo „Ilira“ znajući da je to drugo ime za Srbe. Uputio je proglas „Ilirima“ - Srbima da obnove „Ilirsko carstvo“ 1688. godine. Odmah je bio uhapšen po nalogu austrijskog cara Leopolda I, kvazi hrišćanskog cara i interniran do smrti 1711. godine.
Razlog njegovog uklanjanja je jasan. Svojim pozivom narodima Ilirika na obnovu srpske države počinio je smrtni greh – ugrozio je interes Vatikana, Nemaca i srednjeevropske rimokatoličke monarhije u usponu.
Politički stav i zahtev grofa Đorđa Brankovića Austriji, neposlušnost Srba u Potisko-pomoriškoj granici i seoba u Rusiju 1753-1754, odbijanje unije, uticali su da car i kralj Karlo IV Habzburški izreče maksimu: …“da treba nastojati da Srba uvek bude što manje!“
Da bi sprečili Srbe da obnove državu Habzburzi su ustanovili Kraljevinu Srbiju 1718-1739, kao svoju na zauzetoj teritoriji na severu Srbije a zatim su dovedeni nemački kolonisti i rimokatolički misionari.
Poslednji rat Austrije i Turske 1788-1791. godine pružio je nadu Srbima da obnove državu pošto je i Rusija bila u ratu s Turskom.
Austrija je rat vodila traljavo. Ratne operacije vodili su samo srpski ustanici pod komandom kapetana Koče Anđelkovića. Austrija nije imala nameru da obnovi srpsku državu.
Kod ustanika se osetio jak ruski uticaj!
Zato su ustanici prepušteni sami sebi. Bili su potučeni a kapetan Koča Anđelković završio je na turskom kocu na obali Dunava kod Brzaske.

SRBI, REMETIOCI MIRA

Srbi pokušajima da obnove državu u Podunavlju i na Balkanu postali su „remetioci mira.“ Dok je rat još trajao Srbi u Ugarskoj su 1790. godine održali u Temišvaru sabor i postavili zahtev da Banat bude njima ustupljen kao autonomna austrijska krunovina. Zahtevali su Banat na osnovi ratnog prava pošto je oslobođen od Turaka 1717-1718. godine carskim oružjem i vojskom koju su činili srpska milicija i najamnici iz Evrope, uglavnom Nemci, Francuzi, Flamanci, Česi i Poljaci a bilo je i Italijana i Španaca. Mađara nije bilo! Svojim zahtevom da im se ustupi teritorija Srbi su bili samo poluga pritiska Beča na Mađare.
Dvor je smatrao Banat novoosvojenom teritorijom silom svog oružja, nenaseljenom, iako su u njemu zatečeni Srbi sa njihovom crkvenom organizacijom sa nešto Rumuna. Do 1780. godine držao ga je pod svojom upravom dok se ugarsko plemstvo, iako nije učestvovalo u borbama oko Banata, pozivalo na feudalna prava da je njegova teritorija pripadala pre turskih osvajanja Ugarskom kraljevstvu.
Sledio je dogovor Dvora i Mađara i od srpskog zahteva nije bilo ništa. Austrija je dogovor sa Mađarima držala vojnom silom a istovremeno je pratila šta se dešava preko granice u Turskoj. Čak je zbog svojih interesa Rigu od Fere, Grka, turskog guvernera Vlaške koji je izradio program oslobođenja Balkana isporučila Turcima 1798, koji su ga likvidirali.
Karađorđe se pojavio sa svojim ustanicima 1804-1813, kao remetilac mira. Ugrozio je životne interese Austrije i Turske.
Njegovu pojavu pratio je ratni haos u Evropi koji je izazvao Napoleon svojim revolucionarnim ratovima. Karađorđe je uspeo da se sa svojim narodom održi skoro deset godina i da na oslobođenoj teritoriji Srbije izgradi ratnu državu sa vojskom, policijom, sudovima, Velikom školom i drugim državnim institucijama.
Posle Napoleonovog poraza 1812, Turci su uništili srpsku državu čineći pogrom naroda 1813. godine.
Karađorđe je sa pratnjom izbegao za Rusiju.
Ratne prilike 1815, u Evropi omogućile su Milošu Obrenoviću da ostvari minimum srpskog nacionalnog programa, srpsku samoupravu – isto ono što nudi novi svetski poredak savremenim Srbima u Beogradskom pašaluku, koji u tom trenutku nije bitno ugrozio Austriju ali je najavio opasnost po njene osvajačke interese.
Karađorđe nije mirovao. Priključio se u Odesi tajnom društvu Filika Heterija, koju je vodio Grk Aleksandar Ipsilanti, ruski carski oficir.
Društvo Filika Hetrija širilo je svehršćansku pravoslavnu ideju po Otomanskom carstvu, okupljala hrišćane i pripremala rušenje islamske turske i obnovu pravoslavnog carstva.
Ideju Filike Heterija oslobođenje od Turaka, Karađorđe je prihvatio. S namerom da pokrene novi ustanak došao je u Srbiju 1817, godine. Njegov dolazak uznemirio je Austriju i Tursku. Trebalo ga se rešiti.
Opasnost po interesu Austrije, Turske, Francuske i Velike Britanije bila je na vidiku. Rečene sile sumnjale su da bi Rusija, gde su heteristi bili u carevom okruženju, mogla je pomoću Srbiji da ostvari svoju istorijsku misiju na Balkanu i stekne odlučujući uticaj na Levantu.
Nakon dvadesetogodišnjih revolucionarnih i ratnih požara u Evropi je posle Bečkog kongresa 1815, vladao mir. Srbija koja je Dunavom povezana sa Rusijom mogla je da ugrozi mir. Austrija je zakoračila na Balkan konačnim preotimanjem Mletačkih poseda u Dalmaciji i okupacijom Dubrovačke republike posle Bečkog kongresa 1815, na istočnoj obali Jadrana, gledala je na Srbiju koja drži Moravsku dolinu sa težnjom ka Skoplju i Solunu kao opasnost po njene interese. Novi ustanak pravoslavnih Srba, ratoborna politika prema Turskoj ugrozio bi na Balkanu njene imperijalne i konfesionalne interese. Karađorđe je zato morao da nestane sa političke scene. Zato je ubijen!
Ubijen je što je probudio ideju integralnog Srpstva, pokrenuo obnovu pravoslavne države na Balkanu čija granica na zapadu su se poklapale sa granicom koju je postavio patrijarh srpski Makarije Sokolović. Obnova srpske državne ideje i pravoslavlje Srba brinulo je Austriju, Vatikan, London i Pariz (SAD u to vreme nisu bile globalna sila). Srpska država koja okuplja sve Srbe može da poremeti uvreženi stav da je granica istoka i zapada reka Drina.
Ovo nije istina!
Granica istoka i zapada počinje u Raveni, u Italiji! Proteže se preko Istre i reka Kupe i Drave u pravcu istoka do doline reke Moriš kojom stiže do Karpata a zatim se okreće prema severu pravom linijom do Baltika , do Finskog zaliva.
Srbija je u središtu puteva gde se ukršta istok i zapad, sever i jug a to je ogroman prostor od Lombardijske ravnice do Odese i od Soluna do Beča i Praga do Carigrada.
Austrija, koja se, od Kampoformijskog mira 1797. godine proširila na Balkan, kada je Mletačka republika prestala da postoji, osetila ugroženom, da su njeni interesi srpskim ustankom došli u opasnost! Pogotovu što su Rusi boravili kratko vreme u Srbiji!
Opasnost po Austriju je otklonjena u Radovanjskom lugu 1817. za neko vreme. Zatim su Srbi u južnoj Ugarskoj ugrozili integritet Monarhije kada su proglasili Vojvodovinu srpsku, 3. maja 1848. godine u Sremskim Karlovcima i formirali svoju vojsku i državne organe, izabrali vojvodu i dočekali dobrovoljce iz Srbije radi odbrane srpske ratne države od Mađara.
Formiranjem vojske kao austrijsko-srpski kor, Srbi iz južne Ugarske udruženi sa dobrovoljcima iz Srbije pored što su obeležili granice današnje Vojvodine, prvi put su ujedinili Srbe Vojvodovine srpske i Kneževine Srbije u jednu državu sa istim grbom, zastavom i srpskim jezikom u administraciji.
Beč je brzo reagovao. Vojvoda Stevan Knićanin je morao da se povuče sa svojom dobrovoljačkom vojskom bez obzira na postignuti vojnički uspeh i rizik da Srbi ostanu sami pred dobro vođenom i snabdevenom mađarskom vojskom.
U sudaru sa mađarskom vojskom srpsko-austrijski kor je pretrpeo neuspeh, velike gubitke i bio nateran na povlačenje ka jugu prema Dunavu i Beogradu praćen brojnim izbeglicama, građanima Ugarske koji nisu želeli a ni smeli da sačekaju mađarsku vojsku koja je svoje napredovanje pratila pokoljima. Spas za Austriju i Vojvodovinu srpsku stigao je iz Rusije. Ruska vojska prešla je Karpate, ušla u Ugarsku i avgusta 1849, nanela odlučujući poraz Mađarima kod Vilagoša.
Srbi su posle uspostavljanja carske vlasti za nagradu što su branili carevinu dobili Vojvodovinu srpsku i Tamiški Banat sa nemačkim jezikom kao zvaničnim a sve ostalo je bilo: ono što su Mađari dobili za kaznu to su Srbi dobili za nagradu.
Sledio je ubrzo Krimski rat 1853-1856.g. Pored Turske u ratu protiv Rusije su učestvovale Velika Britanija, Francuska i Sardinija. .Austrija je proglasila neutralnost a potom nagomilala vojsku na austrijsko-ruskoj granici grozeći zajedno sa Pruskom rusku odbranu na Krimu a hapsila Srbe, svoje građene, po Banatu i bačkoj koji su u svojim kućama pored slavskih ikona imali sliku ruskog cara!
Rat je završen Pariskim mirom 1856. g. Francuska je postala dominantna na –Dunavu.
Mnogo kasnije rumunski pesnik Mihaj Eminesku napisao je pesmu u kojoj povezuje dve reke Senu i Dunav i gradove Pariz i Bukurešt. Pokazao je ovom pesmom i podržao antislovenski izraz zapadnoevropske politike u celini oko događaja koji su uslovili izbijanje rata 1853.
U Srbiju se vratio knez Miloš Obrenović sa sinom Mihailom 1859. Posle smene dinastija suzbijena je rusofilstvo koje je vladalo u srpskim intelektualnim krugovima za vreme vlade kneza Aleksandra Karađorđevića. Dunav je kao što je rečeno pod kontrolom Pariza dobio značaj okeana po slobodi plovidbe, a Srbija se približila Evropi.
Knez Mihailo nastavio je da unapređuje politiku svoga oca. Jača autonomiju Srbije u odnosu na Tursku. Radi na učvršćivanju pravne države, stvara narodnu vojsku, praktično naoružani narod. Svaki muškarac u Srbiji je vojnik! U Kragujevcu radi topolivnica i dorađuju se puščane cevi koje us uvožene iz Evrope.
U Srbiji je stvoreno novo obrazovano građanstvo. Osnovano je u Beogradu Narodno pozorište, pored Srpskog učenog društva, uveden je telegrafski saobraćaj, stigla je prva parna mašina, razvija se poljoprivreda a zatim manufakturni zanati.
Uticaj Srbije u neoslobođenim krajevima jača, posebno posle uspostavljenih savezničkih odnosa sa Crnom Gorom, Vlaškom i Grčkom a podržan je i nacionalni pokret Bugara.
Jaka vojska, negovanje srpske, slovenske i svehrišćanske pravoslavne solidarnosti bili su trn u oku rimokatoličkoj Austriji i islamskoj Turskoj u kojoj jača Pruski uticaj. Rad kneza Mihaila rušio je evropski koncept Bečkog kongresa 1815 i Pariskog mira 1856. godine. Srbi u Bosni i Hercegovini, Staroj Srbiji – Kosovski, Bitoljski i Solunski vilajet, i južnoj Ugarskoj su slobodnije ispoljavali svoju narodnost. Pravoslavnima su prišli Srbi rimokatolici ui Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i Dubrovniku. Bunjevci u Bačkoj počeli su svoj nacionalni preporod oslonjeni na Beograd i kneza Mihaila.
Knez Mihailo je širio načelo nacionaliteta okupljanjem Srba sve tri konfesije. Istočno pitanje postalo je pitanje oslobođenja balkanskih pravoslavnih naroda ispod turskog jarma i ne samo turskog.
Politika koju vodi knez Mihailo počiva na ideji Načertanija (1844) Ilije Garašanina i njegovim rečima: „Srbi će pred svet izaći kao pravi naslednici velikih naših otaca, koji ništa novo ne čine no svoju dedovinu obnavljaju“. Samom ovom idejom granice na zapadu, istoku i jugu Balkana kao i u Podunavlju koje postavio patrijarh srpski Makarije Sokolović 1557. godine dobile su novi politički oblik.
Pet sila Austrija, Rusija, Turska, Francuska i Engleska našle su se u rivalstvu na Balkanu. Iza njih upinje se Sardinija odnosno Italija da zauzme mesto u rešenju Istočnog pitanja, stupi na Balkan i postane Velika sila.
Svako pomeranje klatna u Srbiji u pravcu rušenja Turske ili narušavanja interesa Austrije od 1868. g. Austro-Ugarske vodilo je poremećaju ravnoteže uspostavljene na Bečkom kongresu 1815 i Pariskim mirom 1856. godine.
Knez Mihailo osuđen je na smrt posle dobijanja gradova 1867, i odlaska turskih vojnika iz Srbije i buđenja Balkana sa Srbijom kao centrom. Ovo je bio maksimum realnih nacionalnih težnji a Srbija je postala praktično nezavisna. Zato je trebalo naći samo „izvođača radova“ i pronađen je. Knez Mihailo ubijen je 29. maja 1868. godine u Košutnjaku, a na vlast u Srbiji su došli austrofili.
Nekoliko meseci pre atentata na kneza Mihaila, avgusta 1867, u Salcburgu sreli su se austrijski car Franc Jozef I i francuski car Napoleon III i zaključili da je interes Francuske i Austrije status kvo na Balkanu i da treba sprečiti pokrete hrišćana radi rušenja Otomanskog carstva. Monarhija je pokazala interes za Bosnu i Hercegovinu i dobila podršku Francuske, koja je preko Dunavske komisije sa sedištem u Parizu širila svoj uticaj na istok Evrope.
Dva meseca pre ubistva kneza Mihaila U Beograd stiže Benjamin Kalaj, Mađar, namesto generalnog konzula Austro-Ugarske i dobivenim uputstvima da srpske aspiracije prema Bosni i Hercegovini ugrožavaju integritet krune svetog Stefana i celokupne Monarhije. Zatim je izrečena prva pretnja Srbiji i Rusiji da ne pale ustanički fitilj u Bosni i Hercegovini. Austro-Ugarska je bila spremana da na svaki način spreči da Bosna i Hercegovina bude prisajedinjena Srbiji.
Nastao je vakum u nacionalnoj politici Srbije posle ubistva kneza Mihaila. Presto je ostao u rukama dinastije Obrenović. Ujedinjena omladina srpska u Južnoj Ugarskoj je promenila način rada. Ratovi Srbije 1876-1877 protiv Turske i Istočna kriza završeni su Berlinskim kongresom 1878. godine. Srbija je stekla nove teritorije na jugu i približila se Skoplju. Priznata joj je nezavisnost. Ali, tajni ugovor sklopljen sa Austro-Ugarskom 1881, ugrozio je i smanjio njenu nezavisnost.
Knez Milan, ipak, pored svih propusta prema nacionalnom cilju oslobođenja i ujedinjenja Srpstva nastoji posle 1878. godine da stvori snažnu vojsku. Zidaju se kasarne po Srbiji, otvaraju vojne škole a najbolji pitomci se šalju na usavršavanje u inostranstvo. Sa vojskom razvija se vojna manufaktura koja prerasta u industriju koja služi civilima. Gradi se pruga Beograd - Niš - Sofija sa krakom prema Solunu. Razvija se parlamentarni život i osnovane su prve političke partije.
Uticaj i pritisak Austro-Ugarske u Srbiji je takav da se oseća nezadovoljstvo prema dinastiji i vladi. Otvoreno austrofilstvo i skandali na dvoru u Beogradu uticali su da nezadovoljni oficiri pomognuti uticajnim građanima kuju zaveru i izvrše vojni prevrat 29. maja 1903, ubiju kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu i dovedu unuka Karađorđa Petra na presto.
Posle uklanjanja dinastije Obrenović 1903. sa prestola Srbija menja nacionalnu politiku. Oslonac na Austro-Ugarsku i njeno tutorstvo je odbačeno. Srbija ulazi u sukob sa najkatoličkijom Monarhijom u Evropi zbog okupacije Bosne i Hercegovine. Srbi u Austro-Ugarskoj isto kao Srbi u Staroj Srbiji upiru pogled i nadu u Novu Srbiju, kako su zvali oslobođenu Kneževini i Kraljevinu Srbiju.
Nada Srba u neoslobođenim zemljama potstakla je 1905. godine osnivanje Srpske revolucionarne organizacije. Cilj SRO bio je nacionalno-oslobodilačko delovanje u Staroj Srbiji i Makedoniji zaštita srpskog življa od terora egzarhista iz Bugarske i njihovih pristalica u Staroj Srbiji koji su osnovali tzv. Makedonsku revolucionarnu organizaciju a zatim od Arbanasa i Turaka. U Austro-Ugarskoj, Srbi u Bosni i Hercegovini osnovali su „Mladu Bosnu“. Sveštenici Srpske pravoslavne crkve preko horova, sokolske i humanitarnih organizacija povezuju Srbe u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu, Baranji, Bačkoj, Banatu i Bosni i Hercegovini. Intelektualni i vojni krugovi u Beogradu pažljivo su pratili šta se dešava i povezivanje Srba a posle aneksije Bosne i Hercegovine od 1908. godine osetilo se delovanje mreže Narodne odbrane među Srbima u južnougarskim županijama.
U napetoj političkoj atmosferi dočekani su Balkanski ratovi 1912-1913, i Vidovdan 1914. godine. U Sarajevu je likvidiran prestolonaslednik Franc Ferdinand od strane Mladobosanaca. Ubijen je jedna od najvećih neprijatelja Srba, rigidni rimokatolik čija politička namera je da po stupanju na presto sprovede reformu Monarhije i od dualističke napravi trijalističku državu i „zgazi srpsku zmiju“.

UVOD U JUGOSLOVENSKU PREVARU

Evropski ratni lom 1914-1918. praktično su izazvali nemački i austro-nemački militaristi i istaknuto je srpsko nacionalno pitanje za kratko. Sama Srbija ga se odrekla posle prvih pobeda 1914. godine, regent Aleksandar je novembra 1914, u ratne ciljeve Srbije uvrstio oslobođenje Hrvata i Slovenaca upravo onih koji nisu tražili oslobođenje od Srbije nego u federalnom preuređenju Monarhije.
Srpski nacionalni revolucionari u Srbiji, okupljeni oko Narodne odbrane, oficirske tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, poznate kao „Crna ruka“ i Srpska revolucionarna organizacija imale su drugačije mišljenje.
Za samog vođu revolucionarne organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ bilo bi korisnije da nije prevremeno otkrio revolucionarno - nacionalni program. Njegov ideja bila je da se srpska država proširi i učvrsti pomoću vojske. Srbija je trebala da okupi teritorije koje je obuhvatala Pećka patrijaršija od 1557. godine. Da se opredeli za ovakav program služio se primerom Nemačke u kojoj je vojska imala ključnu ulogu obnove nemačke nacije.
Upravo zbog vojne osnove političko-nacionalnog programa i ideje stvaranja tzv. Srpske Jugoslavije od Banata, Bačke, Baranje, Srema, Slavonije, Banije, Like, Korduna, Bosne i Hercegovine okupljene oko ujedinjenih Srbije i Crne Gore sa Skadrom razgolitio je srpsku revolucionarnu misteriju. Izazvao je svojom pojavom i svojim uticajem nezadovoljstvo anglosaksonaca i Francuza a zatim Italije i Rumunije upravo kada je Rusija bila na kolenima pod udarima februarske a zatim oktobarske revolucije 1917. godine kada su Kerenski i Lenjin izveli Rusiju iz rata i omogućili Nemačkoj i Austro-Ugarskoj da ostvare deo ratnih ciljeva.
Nemačka i Austro-Ugarska su početkom 1918. godine okupirali prostrane oblasti zapadne i jugozapadne Rusije koje su u prošlosti bile povremeno pod dominacijom katoličke Poljske i Litvanije. Proglasili su u Kijevu „nezavisnu“ unijatsku Ukrajinu pod habzburškom zaštitom. Ovaj vojno-politički uspeh Nemačke i Austro-Ugarske bio je samo predah pred konačni vojni poraz.
Našavši se pred takvom ratnom i političkom situacijom u proleće 1917. godine Anglosaksonci i Francuzi su preko princa Siksta Burbonskog, rođaka Habzburga, pokušali da Austro-Ugarsku izvuku iz rata, da prekine savez sa nemačkom. Habzburzi su prihvatili razgovor ali su zatražili glave Apisa i drugova kako bi Monarhija sačuvala teritorijalno jedinstvo.
Znajući revolucionarno - nacionalne ciljeve Apisa i drugova Antanta, bez Rusije, nije htela da rizikuje otvaranje Londonskog ugovora iz 1915, sa Italijom. Izvršen je pritisak na Srbe koji su bili u nezavidnoj situaciji, bez zaštite Rusije.
Apis je od strane srpske vlade u progonstvu u Solunu osuđen zbog ubistva i zavere. Granice Srbije na zapadu na sudskom procesu nisu pomenute!
Na suđenju je izjavio da je podržao Mladobosance jer je verovao da je Franc Ferdinand duša vojne stranke u Beču spremne za rat i uništenje Srbije te je ostao u neobeleženom grobu u Mikri, tada kraj Soluna.
Zajedno sa Saveznicima Srbi su probili front 15. septembra 1918. godine i već 1. decembra napravljena je zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca, njihovih, do tada neprijatelja.
Očigledno krajnje nepomišljeno!
Da je stav o stvaranju zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca nepromišljen, ukazao je Mihajlo Pupin Idvorski porukom Prvom jugoslovenskom kongresu održanom u Čikagu 1915. godine, skoro godinu dana posle Niške deklaracije.
Mihailo Pupin Idvorski, ugledni profesor i naučnik sa brojnim vezama, prijatelj porodice bivšeg predsednika SAD Teodora Ruzvelta upamćen po izjavi na sveslovenskom protestnom zboru u karnegi holu u Njujorku početkom 1913, „U pakao sa Austrijom!“ i počasni konzul Srbije u SAD zalagao se za Veliku Srbiju u jugoslovenskoj federaciji. Potom je 1917, objasnio jugoslovenskoj emigraciji, ali i Amerikancima, da Srbi ne žele da stupe u neku republiku ili monarhiju ako na njenom čelu ne budu Karađorđevići. Krajem godine, 5. decembra 1917, U Nju Jorku na „obeležavanju „Srpskog dana“ prisustvovao je njegov prijatelj Teodor Ruzvelt i poželeo da se Srbija što pre oslobodi.
Njegova snažna nacionalna svest i nadahnuta Kosovskim zavetom, iskustvo iz mladosti i denacionalizatorskom velikomađarskom politikom u Ugarskoj pravdalo je potrebu da se prvo obnovi srpska država na njenom etničkom i istorijskom prostoru. Ovaj njegov stav uveo ga je u sukob sa iseljenicima Srbima iz Hrvatske – koja je tada bila bez Dalmacije, Dubrovnika i Istre, pošto su se plašili da će ostati izvan Srbije a pored ovog straha živeli su u iluziji Srpsko-hrvatske koalicije iz 1905. Pored ovih Srba, ideji Mihaila Pupina da se Srbija obnovi na njenim istorijskim i etničkim prostorima usprotivili su se Hrvati. Hrvatski iseljenici su zbog kalkulisali oko stvaranja Velike Hrvatske posle rata u granicama koje su ugovarane i predviđene 1908. godine u Zagrebu na pregovorima prestolonaslednika Franca Ferdinanda i Stjepana Radića oko reforme Austro-Ugarske i njeno pretvaranje iz dvojne u trojnu državu.
Srbi iz Hrvatske, pored rđavog iskustva sa Hrvatskom strankom prava Ante Starčevića i Jozefa Franka, velikohrvatske propagande i terora klerikalaca velikohrvata i ne samo njih u Slavoniji, Dalmaciji, Dubrovniku, Bosni i Hercegovini mazohistički su sledili „jugoslavenstvo“ rimokatoličkog patera Josipa Juraja Štrosmajera „apostola jugoslavenstva“ iz Đakova – drugim rečima podržali su jugoslovensku prevaru čiji rezultat je ogoljen 1991-1999. godine.
Sukoba sa Jugoslovenima u SAD bio je težak te se Mihajlo Pupin povukao ali nije napustio ideju obnove srpske države. Upamtio je u ranoj mladosti Svetozara Miletića kada je ovaj posetio Pančevo. Bila mu je jasna ideja Svetozara Miletića da srpsko pitanje zavisi od preživljavanja Austro-Ugarske. Znao je da je borba za odbranu postojanja Srba kao naroda stajala Svetozara Miletića slobode i zdravlja. Znao je da je ugarski sud učinio sve da ga ukloni iz Politike što je uspeo prvo zatvorom u Vacu na kraju bolnicom u Vršcu gde je skončao 1901, u vreme najžešće mađarizacije u Ugarskoj.
Posle povlačenja srpske vojske i vlade sa izbeglicama preko Albanije na Krf, svojom imovinom garantovao je ratne kredite potrebne Srbiji da obnovi vojsku i nastavi rat protiv Centralnih sila za oslobođenje zemlje
Ne samo što je garantovao kredite, nego je svojim uticajem obezbedio podršku vlade SAD da se narodima Austro-Ugarske prvo ponudi nacionalna autonomija a zatim samoopredeljenje i na kraju da se ova tamnica razbije na mirovnim pregovorima 1918-1920. godine u Parizu.
Zbog stava o ujedinjenju Srpstva, pored ličnog prijateljstva sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem i donacija koje je dao rodnom Idvoru i krajevima na jugu Stare Srbije koji su teško postradali od Bugara 1916-1918, bio je ignorisan od „Jugoslovena“ u Beogradu, da bi posle Drugog svetskog rata zbog svog nacionalnog rada bio ignorisan od komunista. Očigledno je vrhu KPJ/SKJ više odgovarao Nikola Tesla, njegova nezainteresovanost za nacionalni rad u Srpstvu nego Mihailo Pupin koji je doprineo rušenju rimokatoličke Dvojne monarhije i zalagao za ujedinjenje svog naroda u jednu državu.
Nepromišljeno od strane Srba, pošto su ih Rusi, odnosno carski ministar inostranih poslova Sazonov upozorio da…“ne treba mešati pravoslavno vino sa katoličkim!“
Srbi su u novoj državi bili ujedinjeni ali ne jedinstveni. Jedinstvo nije postojalo – dve nezavisne srpske države nisu imale jedinstveni politički identitet, Državna ideja u Srbiji je bila svesrpska pod uticajem Srba iz Ugarske a u Crnoj Gori plemensko - epska. Na čelu dve države stajale su dve dinastije sa različitim dinastičkim interesima a pod različitim političkim uticajem.
Teškoće veza Srbije i Crne gore postojala je što sve do 1912. godine dve države nisu imale zajedničku granicu.
Srbi u Ugarskoj. U četiri južnougarske županije imali su sedište Patrijaršije i gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Maticu srpsku, Srpsko narodno pozorište i gimnaziju u Novom Sadu, učiteljsku školu u Somboru, štampariju u Novom sadu, Sremskim Karlovcima, Kikindi, Pančevu i razvijenu izdavačku delatnosti i novinarstvo te su se po mentalitetu i kulturnim navikama razlikovali su se od Srba u Slavoniji a zatim Hrvatskoj: Lici, Baniji i Kordunu a takođe od Srba u Srbiji.
Dalmatinski Srbi su se razlikovali od Srba u Hrvatskoj i Slavoniji dok su Dubrovnik i Boka Kotorska bili druga priča. Srbi u Bosni i Hercegovini razlikovali su se od Srba u Ugarskoj kojoj su pripadali Hrvatska i Slavonija. Duhovnost je bila zajednička iako su bili u tri crkvene organizacije Karlovačkoj mitropoliji, Bukovinsko - dalmatinskoj eparhiji i Carigradskoj patrijaršiji.
Srbija nije imala snage sve da ih okupi. Izgubila je u ratu intelektualnu ujediniteljsku elitu kao rezerve oficire i sveštenstvo.

JUGOSLOVENSKA PREVARA ILI STAVLjANjE SRBA POD KONTROLU

Anglosaksonci a sa njima novostvorena Kominterna nastojali su da desetkovane Srbe stave pod kontrolu. Neposredno posle rata pojavio se lord Harold Rotermir koji je tražio reviziju Trijanonskog mirovnog ugovora sklopljenog 1920. godine. Habzburzi su pokušali da obnove Monarhiju, Kominterna je vodile propagandu da ostvari svetsku revoluciju i stvori male sovjetske republike na Balkanu, Nemačka je htela revanš sa Francuskom ali i sa ostalim članicama Antante. Kruna svega je Vatikan koji je posle primljenog obaveštenja da je u Beogradu proglašeno ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca uzeo vest „…k znanju!“
Mržnja Rima prema pravoslavnima bila je poluga agresivnog ponašanja rimokatoličke pastve u novoj državi prema susedima Srbima i prema Srbiji koja je vidala rane od rata i pretrpljenog genocida od Austro - Mađara, Bugara i Arbanasa s ciljem da prevaziđe demografsku katastrofu 1912-1918. Čitavi krajevi bili su bez zdravih muškaraca. Invalida je bilo mnogo a njihovo pitanje nije rešavano brzio i na pravi način,
Hrvati i Slovenci žalili su za Monarhijom i ismevali sa žrtvama Srbije, srpskim vojnim i političkim uspesima i srpskom državnošću. Srpsko svetosavlje gledano je sa prezirom. Tražili su saveznike u zemlji i inostranstvu protiv Srba, ne protiv Beograda kao političkog centra nego protiv Srba u celini kao naroda. Tražili su ih i našli su ih.
Ka-und-ka hrvatski, austro nemački i mađarski oficiri u Beču, Gracu, Budimpešti, Segedinu i političari u Zagrebu, a među njima je bio dobar broj bosansko-hercegovačkih muslimana, u Kominterni od Bugara, Rumuna, Nemaca, Italijana, Mađara, Grka, Engleza sa Berlinom i Vatikanom. Zajedno su osudili Jugoslaviju na smrt! Smatrali su je privremenom tvorevinom!
Aleksandar Karađorđević postao je u Zagrebu i drugim gradovima i krajevima sa antisrpskom rimokatoličkom i muslimanskom većinom oličenje despotizma, mada su njegovi zločini bili plod mašte velikohrvata i komunista. Oštrica mržnje je preko njegove ličnosti pažljivo usmerena od hrvatskih klerikalaca i komunista na Srbe i Srbiju.
Hrvati i oni koji se tako smatraju mrze Srbe zbog državotvornosti, vere i crkve a zatim kulture i vojske! Zbog toga ubeđuju sebe i svet oko sebe da su Srbi glupi i primitivni a njihovo pravoslavlje kroz svetosavlje sujeverje i prazan obred.
Srbi koji zauzimaju najveći deo Balkanskog poluostrva su zato izloženi napadima koji su u stvari – dobronamerni od strane rimokatoličkog Zapada koji želi da im učini uslugu, da ih civilizuje, da ih priosvetli kroz papizam a u stvari da bi se dočepao ekonomskog bogatstva srpskog naroda i opljačkao ga.
S ovim ciljem održan je u Rimu „Evropski kongres“ 1932. godine. Rasprava, odnosno glavna tema kongresa vođena je s ciljem stvaranja italijansko-nemačko-mađarskog plana rasparčavanja Jugoslavije i stvaranje jugoslovenske konfederacije pod italijanskom kontrolom.
Pored ovog plana postojao je još jedan o kojem je vođena rasprava a to je Dunavska konfederacija od Mađarske, Hrvatske, Dalmacije, Bosne i Hercegovine i dela Slovenije. U vezi sa „Evropskim kongresom“ u Rimu bila je hrvatska ustaška teroristička organizacija. Takođe članovi Makedonske revolucionarne organizacije sa sedištem u Sofiji povezala se sa „Evropskim kongresom.“
Rezultat rada kongresa bio je da je krajem decembra 1932. godine isporučeno četrdeset vagona oružja za hrvatske i makedonske teroriste. Januara 1934. godine Adolf Hitler postao je kancelar Nemačke!
Prva žrtva bio je regent Aleksandar Karađorđević oktobra 1934. u Marselju u vreme kada je preuzeo korake radi suzbijanja fašizma i nacizma a uprkos proklamovanom jugoslovenstvu i pripreme za eventualnu amputaciju Hrvatske tri kajkavske županije oko Zagreba kako bi se država oslobodila balasta i vršila svoju misiju zaštitu Srba i svih građana. Nad velikohrvatima se nadvila opasnost i njihove vođe nadvila se opasnost da granice Srbije budu linija Karlobag – Ogulin - Virovitica.
Posle atentata na regenta Aleksandra država je nastavila brže da klizi ka ponoru. Srbi su sa integralnim jugoslovenstvom zaboravili svoju državu dok Hrvati nisu zaboravili antisrpstvo niti nameru Franca Ferdinanda da napravi Veliku Hrvatsku.
Neposredno posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju, Kominterna je osnovala 24. decembra 1934. Komunističku partiju Hrvatske i Komunističku partiju Slovenije a zatim KP Makedonije koja je po usvojenom programu sarađivala sa hrvatskim i bugarskim teroristima. Doneta je i rezolucija KPJ po kojoj su Hrvatska, Dalmacija, Slavonija, Crna Gora, Kosovo, Bosna i Vojvodina okupirane od srpske vojske.

KLOPKA ZA SRBE

Srpski političari pokušali su politiku jačanja države posle atentata na kralja Aleksandra. Predsednik včade Milan Stojadinović je bio napadan od zbog ekonomskih i političkih koraka radi jačanja države i tvrdog stava prema Hrvatima i silama Osovine od opozicije i kneza Pavla, namesnika maloletnog kralja Petra.
Tvrd stav prema Hrvatima i njihovim pokušajima da razbiju jedinstvo zemlje i politiku neutralnosti prema silama Osovine sukobio se sa knezom Pavlom i na kraju je morao da podnese ostavku februara 1939, na mesto predsednika vlade bez obzira na postignute uspehe u ekonomskom razvoju zemlje. Očigledno nije podlegao pritisku Londona da Hrvati dobiju državu, vojsku i policiju i da istovremeno vodi agresivnu politiku prema silama Osovine radi zadovoljenja britanskih interesa u Evropi. Krajem 1940. godine prognan je iz zemlje i predat britanskim agentima na jugoslovensko-grčkoj granici koji su ga deportovali na Mauricijus.
Srbi su upali u britansku zamku avgusta 1939. godine kada je po sporazumu osnovana Banovina Hrvatska sa srpskim zemljama ili njihovim delovima u svom sastavu a Jugoslavija je gurnuta prema silama Osovine. London je znao da Srbi neće prihvatiti Osovinu i sledio je puč 27. marta 1941. godine. Britanija je odahnula. Vojni pritisak nacističke Nemačke je smanjen a invazija na ostrvo više nije dolazila u obzir.
Sledio je Aprilski rat , okupacija i subjugacija Jugoslavije praćen pokoljem Srba. Hrvati su masovno, ne samo tada malobrojne ustaše, nego narod vođen rimokatoličkim sveštenstvo, krenuli u krstaški rat protiv pravoslavnih Srba. U nedelu su ih pratili bosansko-hercegovački muslimani. Zatim Arbanasi muslimani i rimokatolici u Staroj Srbiji podjednako. Nisu izostali ni Mađari u Bačkoj i Baranji ni folksdojčeri u Banati koji su formirali dobrovoljačku SS diviziju „Princ Eugen“ i pored arbanaških vulnetara i hrvatskih ustaša bila jedina vojska koja je ubijala malu srpsku decu. Bugari i njihovi štićenici egzarhisti kao makedonstvujušći nisu hteli da izostanu iz ovog kola smrti. Jasenovac, kraške jame po Hercegovini, zaleđeni Dunav i Tisa, bunari po Slavoniji i Sremu, brdo Bubanj kod Niša i brojna stratišta po BJR Makedoniji su nemi svedoci pokolja Srba.
Srbi su pružili otpor pokolju ali nejedinstveni. Pokret otpora okupaciji i subjugaciji Jugoslavije počeli su oficiri Jugoslovenske vojske na Ravnoj Gori 13. maja 1941. g. Posle napada Nemačke na „prvu zemlju socijalizma“ SSSR, 22. juna pojavili su se pripadnici KPJ na ratnoj sceni 7. jula 1941 u Beloj Crkvi ubivši na Ivandanskom vašaru dva srpska žandara. Ovim ubistvom digli su ustanak protiv okupatora u Srbiji i celoj okupiranoj i rasparčanoj Jugoslaviji. Mnogo kasnije KPJ/SKJ je izvršio federalizaciju revolucije prema ustanovljenim republikama. Komunisti su se sukobili sa snagama lojalnih jugoslovenskoj vladi i državi! Sledile su uzajamne međusrpske odmazde koje su se razvile u višestruki građanski rat na celom jugoslovenskom prostoru.
Srpski prvaci u zemlji razmišljali su o budućnosti užasnuti događajima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj i drugim okupiranim prostorima. Okupljeni u ravnogorskoj organizaciji i vojnim jedinicama Jugoslovenske vojske u otadžbini dali su program budućeg uređenja države. Hrvati su trebali da budu kažnjeni za počinjene zločine nad Srbima a Srbi su trebali da budu ujedinjeni u jednu federalnu jedinicu.
Predsednik regionalnog odbora Srpskog kulturnog kluba u Banja Luci, Stevan Moljević, koji se priključio Ravnogorskom pokretu na terenu, uputio je 30. juna 1941. godine, pod uticajem užasa u Bosni i Hercegovini, Slavoniji, Dalmaciji, Lici, Baniji, Kordunu i Sremu koji su napravili hrvati kao ustaše i narod, predstavku Draži Mihajloviću u kojoj je između ostalog rekao:“ Srbi će uzeti vodeću poziciju na Balkanu ako najpre stvore homogenu Srbiju, koja mora da uključi ceo etnički prostor naseljen Srbima, osiguravajući za sebe potrebne strategijske i komunikacione linije, kao i ekonomske prostore, koji će osigurati slobodan ekonomski, politički i kulturni život i razvoj za sva vremena. Čak ako neke strategijske i komunikacione linije od životne važnosti i sigurnosti Srbije, nemaju momentalno srpsku većinu, moraju biti priključene Srbiji, da bi se izbegli novi pokolji kakvi se sada dešavaju na našim zapadnim delovima. Ne treba isključiti preseljenje Srba iz Hrvatske i Hrvata iz srpskih predela gde su jedni manjina a drugi većina. Sa tim će se jedino poboljšati odnosi dva naroda i iskoreniti budući ustaški pokolji Srba i pokolji kakve su Hrvati činili još u I svetskom ratu“
Ponovo se na zapadnom Balkanu pojavila granica koju je uspostavio patrijarh srpski Makarije Sokolović 1557. godine koja se poklapa sa linijom koju su zamislili Apis i drugovi a nešto kasnije i regent Aleksandar.
Politički program srpskih prvaka prihvatio je komandant JVuO pukovnik, kasnije general Dragoljub Mihailović i sam blizak „crnorukcima“ osuđenih na Solunskom procesu 1917. i obelodanio ciljeve borbe ravnogorskog pokreta. Prvi cilj bio je biološko očuvanje Srba. Sledeći je saniranje posledica rata,. Okupacije i pretrpljenog genocida nad Srbima. Hrvati su trebali da budu kolektivno kažnjeni zbog rušenja države i izvršenog genocida nad Srbima. Srbija je predviđena bez Hrvata i nacionalnih manjina. Izvršila bi se razmena stanovništva sa Hrvatskom iseljenjem Hrvata iz Srbije, odnosno srpskih zemalja i Srba iz Hrvatske.
Hrvati bi takođe bili homogeni s tim što bi bili naseljeni na mesto nacionalnih manjina u Hrvatskoj. Onoliko koliko bi nacionalnih manjina bilo iseljeno iz Hrvatske toliko bi bilo naseljeno Hrvata iz drugih krajeva. Stav srpskih političkih prvaka bio je da je to jedini način da Srbi i Hrvati izgrade dobre odnose.
Nasuprot ovom programu stajala je KPJ sa Josipom Brozom Titom na čelu. KPJ je zagovarala borbu protiv velikosrpstva, revoluciju i bratstvo jedinstvo svih naroda. Broz je ovaj program izložio Draži na njihovom poslednjem sastanku u jesen 1941, godine u 12 tačaka a koje je tražio da bezuslovno budu ispunjene. Jedna od tačaka bila je posredno priznanje Nezavisne države Hrvatske kroz zahtev da Jugoslovenska vojska u otadžbini odmah prekine borbu protiv ustaških hrvatsko-muslimanskih pljačkaških bandi i domobrana!
KPJ je prelazila preko izvršenog genocida nad Srbima kao da ne postoji, dok je na drugoj strani podstrekavala opšti bratoubilački rat među Srbima. Vrh KPJ ponašao se kao hrvatska političari članovi vlade u emigraciji.
Hrvatski političari u emigraciji, članovi vlade krili su genocid od anglosaksonaca, iako je pokolj Srba tragedija bez presedana u evropskoj istoriji. Oktobra 1941, stigao je Memorandum Srpske pravoslavne crkve u London o zločinima Hrvata. Međutim Hrvati, članovi vlade, odbacili su podatke iz memoranduma da je do avgusta 1941, ubijeno oko 180 000 Srba. Tvrdili su da su ga napisali Nemci a Slovenac Luj Adamič, iseljenik i pisac u SAD, bio je još ciničniji, pripisao je autorstvo Gestapou. Odbili su čak da osude nasilje! Minimizirali su zločine u NDH i prikazali ustaše kao malu marginalnu grupu koja nema veze sa hrvatskim narodom.
Isto se desilo u zemlji, kao što je napred rečeno pošto je do susreta genseka KPJ Tita i Draže došlo skoro u isto vreme kada je Memorandum stigao u London. Samo, Tito je bio još ciničniji. Tražio je od draže da JVuO prestane da dejstvuje zapadno od reke Drine protiv hrvatskih oružanih formacija ustaša i muslimanske milicije.
Hrvatski političari u emigraciji dali su Rudolfu Bićaniću da napiše odgovor na Memorandum Srpske pravoslavne crkve. Cinično, u odgovoru, Rudolf Bićanić tvrdi da je Memorandum napad na hrvatski narod u celini i optužio Nemce i Italijane za stradanje Srba. Odgovornost za pokolj ne snose Hrvati niti Rimokatolička crkva i zaključio optužnicom da Srba ubijaju Hrvate!
Vrhunac cinizma Hrvata bila je poseta vajara Ivana Meštrovića Anti paveliću!
Anglosaksonci preko engleskih komunista u Kominterni i ne samo njih, dobro su znali ciljeve KPJ, te su posle nemačke vojne katastrofe kod Staljingrada 1943. godine podržali Broza i njegov program neutralizacije Srba kao političkog činioca u posleratnoj Jugoslaviji i na Balkanu. Podržali su njegov program federalizacije Jugoslavije razbijanja jedinstva Srba kao naroda.
Istovremeno sovjetski ambasador u Višiju uspostavio je vezu sa Pavelićevim veleposlanikom u Madridu grofom Pejačevićem i poveo razgovore o nezavisnoj Hrvatskoj posle rata.

SRBI U KLOPCI

Sovjetska armija ulazi u Jugoslaviju septembra 1944. godine i stiže u Srem i do Dunava oktobra 1944. godine ali ne prelazi u NDH nego kreće ka severozapadu prema Budimpešti i Austriji preko Mađarske. NDH produžava život još pet meseci!
Jugoslavija je bila osuđena na smrt a sa njom Srbi kojih je trebalo da bude što manje. Josip Broz Tito je ovo otvoreno rekao novembra 1944. godine u govoru na Banjici …“Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti!“
Zamisao oca austrijske carice Marije Terezije, cara i kralja Karla IV Habzburškog počela je da se ostvaruje. Počela je hajka na Srbe, lov na ljude, na srpske intelektualce i srednju klasu.
Sledila je likvidacija ljudi bez suda i grobova. Oslobođenje Srbije i Banata i Bačke oktobra-novembra 1944. godine praćeno je pokoljem srpskih domaćina, intelektualaca, političara i oficira. Ono što je izmaklo Nemcu iz Rajha ili folksdojčeru, Hrvatu, Mađaru, Bugarinu i Arbanasu našlo se pred cevima Titovih partizana. Anglosaksonci su stali iza Tita, pružili mu podršku i on je obavi posao za njih. Razbija Srbe kao narod. Stvara nove narode od Srba. Makedonizira Srbe u Staroj Srbiji i Makedoniji, a u Crnoj Gori crnogorstvuje. Oduziminjem teritorije od Srbije poništavanjem odluka Podgoričke skupštine u Podgorici i Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih južnih Slovena u Novom Sadu 1918, stvaranjem od južnih teritorija posebne republike i njenom federalizacijom, Broz je ukinuo srpsku državnu tradiciju u Vojvodini, Crnoj Gori i Staroj Srbiji sa srpskim delom Makedonije. Posle kasapljenja njene teritorije ispalo je da Srbi nemaju prošlost, srednji vek da nemaju Hum, Travuniju, Duklju, Zetu, Rašku… Ostali su bez crkava i manastira Lesnova, Mladog Nagoričana dok su Dečani ostali u Autonomnoj oblasti Kosmetu zajedno sa Sokolicom i Banjskom, zatim spomenici kulture na Primorju u Stonu, na Hvaru i Mljetu i da ne nabrajamo dalje.
Sva politika federalizacije Jugoslavije bila je u službi skraćivanja srpske istorije, ne pet vekova nego deset i sužavanja srpskog etničkog prostora.
Zabranom povratka prognanih Srba na Kosovo, Metohiju i Južnu Srbiju podržao je pokolj koji su izvršili Arbanasi i Bugari sa makedonstvujućim.
Sproveo je ratne ciljeve Austro-Ugarske iz 1908-1914. godine koji su zadovoljili i anglosaksonske interese na Balkanu.
Balkan ne može da se osvoji ako se ne pokori srpski narod. Federalnim republikama Makedonijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom sa Dalmacijom i Slavonijom kojoj su pridodate Istra i Baranja a zatim autonomijama Vojvodine i Kosova i Metohije, Srbija je vraćena u predkumanovske granice.
Grof Nikolaj Tolstoj, koji je odrastao kao beli emigrant u Vršcu i priključio Sovjetskoj armiji 1944. godine, da bi posle rata otišao za SSSR ostavio je zabelešku da su Titovi komunisti pobili oko 350 000 Srba dok je Englez Majkl Liz naveo sto hiljada manje.

Posle 1945. godine i proglašenja Ustava FNRJ mladi Srbi zavedeni komunističkom Rusijom i boljševizmom odbacili su državnu tradiciju i oslobodilačku ideju koja je kroz Svetosavlje i Kosovski zavet negovana i trajala vekovima. Pod ideološkim znamenjem počelo je stvaranje „novog čoveka“. Drugim rečima odbacili su temelj na kojima počiva srpski narod.
General Dragoljub Mihailović streljan je jula 1946. Njegova smrt za anglosaksonce je bila pobeda.
Optužen je i osuđen za izdaju i saradnju sa okupatorom a da ni jedan oficir Vermahta ili SS nije svedočio na procesu protiv generala. Smrću generala Dragoljuba Mihailovića, Srbi su se lišili simbolično i stvarno sopstvene državne tradicije, ratnih pobeda i demokratije za najmanje pola veka.. Srbi komunisti su prekinuli duhovnu tradiciju sa svetosavljem i narod lišili sopstvenog kulturnog i duhovnog nasleđa. Odbacivanjem državne ideje i kulturno-duhovnog nasleđa dopunski su radili na razaranju Srpstva već načetog jugoslovenstvom i olakšali rad Hrvata i Slovenaca da postanu dominantni kadrovi u KPJ/SKJ i odgovornim administrativnim položajima u federaciji i vojsci nesrazmerno broju stanovništva.
Srbi više nisu pripadali nigde, pogotovu posle 1948. godine kada je zavladao muk pod udarima Titove pesnice.
Uništen je srpski oficirski kor u JNA, koji su doveli u pitanje titoizam, hapšenjem oficira i slanjem na Goli otok. Sklonjeni su oni oficiri koji su kroz partijsku ideologiju stvarali jugoslovenstvo a integralno jugoslovenstvo onako kako ga je zamišljao kralj Aleksandar i slovenstvo sa osloncem na Rusiju makar komunističku, mirisalo mu je na pravoslavlje te Brozu i hrvatsko-slovenačkoj prokomunističkoj nomenklaturi nije odgovaralo isto kao što nije odgovaralo ustaškoj mafiji i njihovim atlantsko-papističkim saveznicima koji su gledali na Jugoslaviju samo kao prolaznu stanicu.
Uništeni su integralistički oficirski kadar u vojsci i članovi KPJ.

RAZBIJANjE JUGOSLAVIJE

Svaka republika počela je da neguje svoju državnu tradiciju. Hrvatska i Bosna i Hercegovina imali su jedinstven dan ustanka 27. juli prtiv okupatora i njegovih pomagača kao početak socijalističke revolucije. Ovaj ideološki praznik Broz je iskoristio kao prednost za Hrvatsku na osnovu podele uticaja u Jugoslaviji dogovorena dogovorene između Staljina i Čerčila na Jalti 50:50%, uspostavio je Bosnu i Hercegovinu, smanjio broj Srba i izvršio pripremu za njenu integraciju u Hrvatsku i na taj način ostvario granice zapadnih republika jugofederacije sa Srbijom na Drini.
U javnosti su odjekivali samo revolucionarni marševi u slavu vođe –stranca u Srbiji koji je sa uspehom kroz ideologiju prikrivao svoj prezir i mržnju prema Srbima i Srbiji.
Srbi su sami sebe lišili otadžbine. Dozvoli su "grananje" srpskog naroda u nove zavičajne narode i na kraju čak konfesionalni – muslimani kada je 1967. godine Tito odobrio proglašenje muslimanske nacije i izjednačio versku pripadnost sa narodnom samobitnošću. Ovim činom Broz je pokazao stav Hrvata prema Jugoslviji. Ne samo pogled, nego politički stav isti kao kod Ante Starčevića, Ante Pavelića, Stjepana Radića, Iva Pilara, generala Sarkotić, Jozefa Franka, Jozefa Juraja Štrosmajera ili Franje Račkog da su svi žitelji zapadno od reke Drine – Hrvati! Ako nisu, oni će postati i zato im treba pomoći makar preko konfesije pokrenuti mržnju prema Srbima koji su izvršili srbiziranje dela „pučanstva“ preko Srpske pravoslavne crkve.
Vera ne menja narodnost pošto je narodnost starija od vere a jezik je merilo narodnosti a ne veroispovest!
Titova diktatura izvršila je dezintegraciju srpskog naroda te Srbi danas sebe shvataju samo kao pravoslavni narod!
Srbi nisu, povodom fizičkog uništavanja sunarodnika u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Lici, Baniji, Kordunu, Sremu, Bačkoj, Bosni i Hercegovini Staroj Srbiji i Makedoniji, obavili istragu i kaznili krivce.
Genocid nad Srbima se briše kao da se nije desio. Obmane i laž su politička strategija vrha KPJ na čijem čelu je Josip Broz, „Hrvat i katolik“ kako je izjavio u Zagrebu 1945. godine pred komunističkom nomenklaturom Hrvatske i i tada budućim kardinalom Stepincem koji je kao duhovnik prisustvovao proslavi.
O stradanju Srba i pustošenjima izbegavano je da se govori i piše, čak samo pominjanje činjenica o genocidnom postupanju Hrvata kao naroda, Arbanasa, Mađara, Bugara sa makedonstvujućim i muslimanske konfesionalne manjine smatrano je za kontrarevoluciju! Zakonom nije bilo zabranjeno da se piše i govori o pretrpljenom genocidu, ali se nisu smeli pominjati akteri genocida, njihova nacionalna pripadnost da se ne bi poremetilo bratstvo-jedinstvo kao rezultat Narodnooslobodilačke borbe i revolucionarnog rada KPJ. Obično bi se za zločince upotrebio izraz fašisti.
Brozova vlast se bojala istine o ratu i revoluciji 1941-1945. Zataškavanje istine bio je razlog ali ne i jedini da se progone Srbi, njihova državotvornost i njihov otpor lažnom bratstvu-jedinstvu.
Ideologija i antimonarhizam služili su Brozu i antisrpskoj kliki oko njega na čelu KPJ/SKJ kao sredstvo da se krije genocid nad srpskim narodom koji je nastavljen posle 1945. godine revolucionarnim „marksističko-lenjinističkim“ metodama proglašenjem zavičajnih nacija u prvom vremenu Crnogoraca i Makedonaca. Partijske škole za mlade komuniste stvarale su kadrove ispranog mozga – ideološke fanatike koji nisu bili u stanju da shvate suprotna mišljenja a još manje da saslušaju sagovornika. Ovi kadrovi su bili uvek spremni da odgovore „partijskoj dužnosti“ na pitanje službenika Državne bezbednosti o „klasnom neprijatelju“ o ideološkom stavu ideološki nelojalnog građanina nego o nelojalnim građanima.
Prećutkivanje genocida uticalo je da srpski narod bude lišen nacionalne ideje i samosvesti.
Ostatak poklanog naroda preseljen je u Vojvodinu, sada autonomnu pokrajinu, stvorene od severnih novooslobođenih teritorija Srbije iz koje je izuzeta Baranja i deo Srema i, valjda kao nagrada Hrvatima za izvršeni genocid, ustupljena Hrvatskoj.
Kruna „nagrade“ Hrvatima za izvršeni genocid je Dubrovnik. Godine 1941, izvršeno je etničko-konfesionalno čišćenje Dubrovnika od Srba od strane ustaškog ološa. Čišćenje je izvršeno temeljno. Prvo su Srbi, pravoslavni i katolici, vezani žicom odvučeni i bačeni u hercegovačke jame a zatim su uništene njihove institucije: Srpska banka, Srpska dubrovačka štamparija, dubrovačka građanska muzika (srpska), Srpsko pevačko društvo „Sloga“, dubrovačko radničko društvo (srpske zanatlije) i „Matica srpska“ i srpske katoličke porodice. Na mesto Srba, u njihove kuće i drugu imovinu pravoslavnih i rimokatolika naseljena je ustaški šljam iz Hercegovine.
Ovom seobom 1945-1946. Broz je ispunio jedno od tri načela ustaškog velikohrvatskog programa iz 1941. godine – jednu trećinu Srba pobiti, jednu trećinu pokatoličiti a jednu trećinu iseliti.
Ovo treće, pod Brozom je dobilo specifičan oblik. Preseljenici, veštački ideološki ostrašćeni prekinuli su vezu sa sopstvenom prošlošću. Njihova ideološka ostrašćenost nesvesno je ispunila drugu tačku velikohrvatskog, odnosno Pavelićevog ustaškog programa o preveravanju Srba. Svoje partijsko revolucionarno opredeljenje prihvatili su sa religioznom svešću i sa nadnacionalnim jugoslovenstvom onako kako su ga Josip Juraj Štrosmajer i Franjo Rački propovedali, pored što su postali u nacionalnom smislu nešto treće, postali su stub Brozove diktature u Srbiji. Kao Srbi u redovima KPJ/SKJ planski su upotrebljeni za slabljenje svesti o nacionalnom i istorijskom identitetu Vojvodine izgradnju autonomaškog partijsko-državnog aparata te su postali, iako iz različitih srpskih zemalja – Vojvođani – i separatisti, nelojalni državi Srbiji u celini!
Kriza u zemlji devedesetih godina HH veka uticala je da se tzv. dođoši otrezne, shvate prevaru, da su pod ideološkim predznakom okrenuli leđa sami sebi i svojoj državi.
Memorandum SANU koji je postao poznat javnosti kroz aferu krađe u Akademiji i neobuzdanom napadu srpske komunističke nomenklature na srpske akademike odigrao je značajnu ulogu u trežnjenju naroda od ideološke zaslepljenosti. Afera Memorandum pokazala je da srpski komunisti nisu proučili političku i nacionalnu prošlost svog naroda do Memoranduma i posle njega.
Primer je Koča Popović, koji je otišao sa političke scene Srbije i Jugoslavije 1972. godine ali je do smrti zadržao svoj ideološki antisrpski politički stav, bez obzira šta se u međuvremenu desilo njegovom narodu.
Neku godinu pre Memoranduma a posle Brozove smrti Koča Popović je izjavio da Jugoslavije „nema“ Izjavu je dao italijanskom novinaru a raspad Jugoslavije bio mu je logičan. Za sebe je rekao: „Slušajte, ja sam rođen u Srbiji, ali se više ne osećam Srbinom. Zašto bi se morao takvim deklarisati kada u Beogradu komanduju naslednici četnika protiv kojih smo se borili celog rata? Srbi su stotinu godina zaostali na kulturnom i civilizacijskom planu. Slovenci i Hrvati su ispred Srba, pa je pravo da idu svojim putem. Imaju pravo da se odvoje. Ne mislim da bi upotreba vojske promenila stanje, pa čak ni eventualni povratak na monarhiju ne bi sprečio raspad Jugoslavije. Jedan kralj Karađorđević ne bi nikad mogao biti jugoslovenski kralj. Bio bi uvek srpski kralj. Zbog čega ga Hrvati i Slovenci ne bi prihvatili. Ista stvar važi za Makedoniju i Kosovo. Albanci sa Kosova neće nikad biti Srbi. Možemo pretendovati da budu lojalni Jugosloveni i ništa više“.
Ovaj stav komuniste, učesnika građanskog rata 1941-12945, koji je proglašen za revoluciju nije samo njegov. Njegovo mišljenje je osnova političkog stava antimemorandista i stambolićevaca koji počiva na Brozovoj antisrpskoj velikohrvatskoj ideji - čitaj trijalističko preuređenje Habzburške monarhije i kominternovskoj koncepciji preuređenja Balkana malih sovjetskih republika.
Antimemorandisti, odnosno, pristalice prvaka SKS Ivana Stambolića, u hajci na SANU nametali su Srbima kao narodu osećanje krivice što su stvarali i stvorili državu. Krivica Srba je što su se borili i bore za nacionalno održanje, što su autori Memoranduma iskoristili da pokažu krajnje neugodan položaj Srbije u Federaciji prema Brozovom oktroisanom ustavu iz 1974. godine i takođe na neravnopravan položaj Srba u odnosu na druge narode i čak nacionalne manjine u SFRJ, pa čak i u samoj Srbiji. Kritičari Memoranduma naročito su se okomili na pravoslavnu crkvu i činjenicu da Srbi pripadaju pravoslavnom svetu.
Dok se SSSR raspadao Zapad je krenuo na Srbe. Sledio je treći genocid i etničko čišćenje u HH veku!
Od prvog sudara Srba sa Turcima kod Dimotike i Pločnika u 14-om do gašenja institucije srpskih despota u u 16.-om veku u južnoj Ugarskoj Srbi su branili svoj identitet i teritorije uspešno i neuspešno, trpeli teror i čuvali veru i pismo, obnavljali su kroz Kosovski zavet državnu ideju i razrušene i džamijane hramove.
Posle svake agarjanske ali i germansko-latinske pošasti Srbi su ispevali nove pesme i obnavljali duhovnu borbu, skupljali snagu da se dignu, preporode i obnove borbu za obnovu države.
Genocid nad Srbima koji je izvršen na prostoru istorijskih država srpskog naroda Travunije, Huma, Bosne, Dalmacije, Dubrovnika, Slavonije, Srema, bačke, Stare Srbije sa Makedonijom je bez presedana u Evropi. Istrebljivan je jedan narod najsurovijim metodama dosledno. Genocid je počeo turskom najezdom i odvođenjem muške omladine u janičarske orde a ženske u hareme zajedno sa produktivnim stanovništvom koje je preseljavano u Malu Aziju gde mu se gubi svaki trag posle islamizacije.
Genocid koji je izvršen nad Srbima u HH veku za vreme I i II svetskog rata i agresije NATO pakta 1999. još nije osuđen od svetske zajednice.
Hrvati, Arbanasi Nemci, Austrijanci, Mađari, Bugari, Britanci i Francuzi pokušali su i pokušavaju da jednom za svagda reše srpsko pitanje. Međutim, kako rade nisu uradili ništa. Obnovi li su Istočno pitanje uplitanjem Turske u događaje u Bosni i Hercegovini, Albaniji i na Kosovu i Metohiji a za koje smo mislili da je rešeno izbacivanjem Turaka iz Evrope 1912. godine.
Delimično su uspeli. U Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Baranji, Dubrovniku, Bosni, Hercegovini i Staroj Srbiji sa Makedonijom i Crnoj Gori broj Srba je smanjen. U Staroj Srbiji i Makedoniji je sistematski isteran i preimenovan pod Brozom sa završnicom NATO agresijom koja je danas prva okupirana teritorija u Evropi posle II svetskog rata i pada Berlinskog zida 1989. godine.
Hrvatska preko Vatikana falsifikatima pokušava da obezvredi srpske dokaze o izvršenom genocidu 1941-1945. na tlu nezavisne države Hrvatske. Prema savremenim autorima Srbi su zaslužili takvu sudbinu zbog ponašanja Beograda 1920-1941, i 1945-1992. godine prema Hrvatima!? Hrvati su najgori, njihova propaganda stalno preti Srbima i oživljava pitanje genocida.
Srpsko pitanje je usvesti naroda podeljenog u četiri nacije i tri vere a raseljenog po svim kontinentima. Ono postoji i u Srbiji gde muslimanski fanatizam koji ispoljavaju fundamentalisti i vehabije uznemirava Srbe svakodnevnim izlivima mržnje. Njima se povremeno pridruže i mađarski manjinci.
Sećanje na genocid ne može da padne u zaborav – dovoljna je reč Jasenovac!
Srpska istoriografija i književnost duže od tri veka a naročito kroz ceo HH vek i na početku HHI nosi pečat genocida. Najstrašniji rezultat genocida izvršen od Hrvata, Arbanasa sa Turcima, Mađara, Bugara sa makedonstvujućim i Nemaca je čišćenje velikih oblasti od Srba a zatim odlazak srba u rasejanje gde se gube u moru drugih naroda isto kao što su se janičari i silom preseljeni Srbi izgubili u maloazijskim bespućima osmanske Turske.
Najjači srpski simbol je Kosovo, ali se ono danas nalazi pod okupacijom NATO pakta kao kvazi država Kosovo.
Kosovo je snaga i moć Srba zbog zaveta svetog kneza Lazara 1389, a zavet je moćno duhovno sredstvo i oružje koje stvara moral i budi nadu.
Kosovo je tema epske poezije, lirike i večna književna tema po tragici. Vratite Kosovo, osvetite ga i oslobodite ga poniženja je zahtev da Srbi žive zarad ostvarenja ovog cilja. Kosovo je žiža oko koje se okuplja srpski narod od prvog Srbina koji je rođen, savremenog i onog koji će se tek roditi. Predstavlja simbol borbe, poraza i pobede. Kosovo je istorija a Srbi su čuvari istorije svoje zavetne misli.
SANU je pokušala da ukaže na korene zla Srba u Jugoslaviji ali komunisti stambolićevci (pristalice Ivana Stambolića) zajedno sa Hrvatima i Slovencima, partijskom antisrpskom nomenklaturom Sarajeva, Skoplja, Prištine, Podgorice i Novog Sada kreću u napad na Srbiju i Srbe.
Ova nacionalno ideološka antisrpska propaganda u Srbiji i oko nje stvorila je osećanje i želju za promenama. Među komunistima se pojavio Slobodan Milošević i stao na čelo struje u SKS koje je postavilo pitanje ravnopravnosti Srba i jednakosti sa drugim narodima u federaciji. Dobio je podršku većine komunista u Srbiji, uklonio Ivana Stambolića posle pokušaja njega i njegovih pristalica da se održe u SKS i državne funkcije uz podršku Zagreba i Ljubljane. Ovaj gest je rodio populizam u Srbiji nakon 1986. godine. Pojava populizma u celoj federaciji gde Srbi žive ugrozila je podelu dogovorenu na Jalti 1945. godine.
Ovaj pokret uticao je da se javnosti otkriju neke od tajni Titove diktature, ono što je skrivano pedeset godina o ratu i revoluciji 1941-1945 a zatim pitanje položaja srpskog naroda i poteza Broza da smanji broj Srba i njihov značaj u jugoslovenskoj federaciji.
Beogradski nedeljnik NIN, doneo je decembra 1986. godine deo intervju francuskog pisca i kritičara Andre Malroa. Razgovor sa Andre Malroom obavio je Živorad Stojković 1975. godine u Parizu i trebao je da bude objavljen u Beogradu. Razgovor se odnosio između ostalog i na Kosovo i Metohiju onako kako je ove zemlje i Balkan video veliki pisac .
Vreme posle 1974. godine, posle stupanja na snagu Ustava 1974, počelo je zuckanjem o izgonu Srba sa Kosova i Metohije i arbanaškoj paroli:“Etnički čisto Kosovo!“
U Srbiji je bilo sveže sećanje na ono šta se desilo krajem maja 1968. godine sa piscem Dobricom Ćosićem i istoričarem profesorom Jovanom Marjanovićem kada su izneli istinu o teškom stanju Srba u Pokrajini. Njihovo izlaganje u Skupštini Srbije bilo je inicijalna kapisla studentske pobune 2. juna a koja je odmah usmerena u pravcu levice i sam studentski pokret je pokazao potpuno odsustvo osećanja za vođenje nacionalne politike – odsustvo nacionalnih osećanja većine srpske studentske omladine.

KOSOVO I METOHIJA

Broz je bio živ. Njegov Ustav je razarao Jugoslaviju. Arbanasi su na Kosovu i Metohiji gradili svoju državu ugledanjem na
Albaniju gde za Srbe, Grke, Cincare, muslimanske muhadžire iz Bosne i Hercegovine posle 1878. i Crne Gore posle 1912, kao i za Gorance i Turke nije bilo mesta nego je vršena njihova brutalna arbanizacija. Arbanasi u Srbiji vršili su paralelan proces u Pokrajini sa onim u Albaniji. U Srbiji niko u javnosti nije smeo reč da prozbori o tome.
Turci su doneli na Balkan običaj uzet iz šerijata da dobijanjem bitke i osvajanjem zemlje muslimani dobijaju pravo nad životima i imetkom osvojenih podanika.
Revolucija u Jugoslaviji 1941-1945, bila je antisrpska u suštini. Arbanasi koji su učestvovali u rušenju Kraljevine Jugoslavije a zatim se borili protiv Srba i nisu učestvovali u jugoslovenskoj komunističkoj revoluciji političkom kombinatorikom vrha KPJ/SKJ dovedeni su u državne i kulturne strukture vlasti u Autonomnoj Kosovsko-Metohijskoj oblasti a zatim Autonomnoj pokrajini Kosovo i na kraju Socijalistička autonomna pokrajina Kosovo ponašali su se kao pašalari, age i begovi za vreme turske okupacije kada su bili „Turci“. Obnovili su teror nad Srbima. Izvodili su ga pod ideološkom maskom sa svim elementima šerijata raspolaganjem imovine i životima Srba. Na ruku arbanaškoj kompartijskoj nomenklaturi koja je više ličila na vahabitsku išla je zabrana povratka proteranih Srba iz Stare Srbije 1941-1945, na svoju imovinu od marta 1945 koju je potpisao pop Vlada Zečević. Ovo stanje traje do danas sa prekidima a samo sada umesto Turaka i hrvatsko-slovenačkih komunista Amerikanci sprovode odredbe šerijata na Kosovu i Metohiji prema Srbima.
Andre Malro je znao šta se dešava na Kosovu i Metohiji. Obratio se Živoradu Stojkoviću, između ostalog, rečima:“ Iznenađen sam da vi Jugosloveni ništa ne shvatate. Pa znate li vi da je jedina otvorena granica u Evropi ona između Albanije i Jugoslavije?! Jeste li pri sebi! Između država koje imaju najgore susedske odnose na kontinentu, s jedne teritorije na drugu cirkuliše se kao da granice i nema.. Nemojte mi reći da je to zato što vaša zemlja emancipovana. Ne! Vaša zemlja ima nacionalnu politiku koja se igra sa državom!“

KRAJ KROATOKOMUNIZMA

Srbi su prestali da se samooptužuju za velikosrpstvo i velikodržavlje. Ideološkoj federaciji pod nadzorom Hrvata i Slovenaca i njihovih klijenata muslimana i nacionalnih manjina došao je kraj.
Zazvonila su zvona na uzbunu u Hrvatskoj i Sloveniji a zatim Vatikanu kao glavnoj osmatračnici političkih pokreta u istočnoj i jugoistočnoj Evropi i ruskim zemljama. Partijska nomenklatura Zagreba i Ljubljane bila je rezignirana onim šta se dešava u Beogradu sa njihovim poslušnicima.
Politički, Zagreb je uznemirila knjiga generala Velimira Terzića o slomu Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941, kojom je autor pokazao i dokazao diverziju Hrvata kao naroda u ovom ratu, ustanak iza leđa Jugoslovenske vojske koji je doprineo brzoj i lakoj pobedi Vermahta.
Drugi kulturni događaj koji je uznemirio Zagreb bila je knjiga „Saveznici i jugoslovenska ratna drama.“ Veselina Đuretića o kombinatorici zapadnih saveznika u ratu na Balkanu 1941-1945 radi eliminacije Srba kao odlučujućeg činioca političkog i vojnog života Jugoslavije i nametanje Hrvata preko generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita.
Ovim događajima treba pridodati i već rečeni memorandum SANU, uklanjanje Ivana Stambolića i partijske nemenklature koja je sledila anacionalni kurs na Osmoj sednici septembra 1988. Srbi su uklanjanje Ivana Stambolića slavili kao pobedu. Ali…!?
Za 50 godina Brozove diktature i 80 godina Jugoslavije i jugoslovenstva ljudi su se navikli na bratstvo jedinstvo i federalizam. Znanje o Srbiji i Srbima u srpskim zemljama je prigušeno a kod mnogih je uništeno i izčililo iz sećanja. Jugoslovenstvo je bilo uzrok protivljenju uklanjanja Ivana Stambolića i njegove klike iz partijskog vrha.
Agresivna štampa pod kontrolom Hrvata i Slovenaca u zagrebu, Ljubljani, splitu, Sarajevu, Novom Sadu i drugim manje značajnim političkim centrima proglasile su Beograd za autokratski centar. Razlog je želja Beograda da Srbi žive ravnopravno sa drugim narodima, održanje Jugoslavije i što međusrpsku solidarnost smatra za vrlinu.
Srbi imaju istorijsko pravo na one srpske oblasti koje su pripadale prvim srpskim državama od njihove pojave u Humu, Travuniji, Duklji, Zeti, Bosni, Hercegovini svetog Save koja praktično obuhvata Hum, Travuniju i deo Raške i dr. Narodna prava ne zastarevaju dok god srbi postoje, dok postoji srpska nacionalna svest. Zar nije Svetozar Miletić upozorio:“Dok god postoji i jedan Srbin on je narod!“
Za Hrvate i Vatikan ponovo se nadvila opasnost granica pravoslavlja i Srpstva iz 1557. godine.
Pitanje SFRJ je bilo od početka krize 1991. nacionalno pitanje a ne ideološko, kako su pokušali prvobitno Zagreb i Ljubljana da predstave, a što im je pošlo za rukom i obmanu domaću i stranu javnost.
Broz, Kardelj, Bakarić i Krajačić stvorili su „bolesnog čoveka“ 1941-1974. godine, da bi „bolesni čovek“ posle 1974, bio sve bolesniji i čekao priliku da umre. Ubacili su pitanje nacionalnih manjina u politiku zemlje i vezali ga za Srbiju.
Ono što je Hitler potencirao oko nemačke manjine rasute po Evropi kao posledice nemačke kolonizacije u 18. i počnjetkom 19. veka i izazvao rat 1939. godine, isto je činio i Broz, uprkos što su UN odbacuje pitanje manjina 1945, i svoju aktivnost zaštite uzdigle na „prava čoveka“ i otišao korak dalje – srozao privilegijama za manjine.
Kroatokomunizam u Jugoslaviji nije rešio nacionalne i verske probleme već ih je zaoštrio. Zato je pobuna Srba na Kosovu i Metohiji 1990. godine protiv arbanizacije postala borba između dve kulture i civilizacije i zato se nije ograničila na Kosovo i Metohiju nego se proširila na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Sloveniju.
Događaji koji su sledili počeli su procesom otcepljenja Slovenije od Jugoslavije septembra 1989, zatim Hrvatske 1992, Makedonije i Bosne i Hercegovine.
Ove događaje pratili su ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini gde su stvorene ratne države srpskog naroda Republika Srpska Krajina i Republika Srpska koje su potvrdile granice uspostavljene od patrijarha srpskog Makarija Sokolovića 1557. godine a završnica je bila rat na Kosovu i Metohiji 1999 otvorenom agresijom NATO pakta na Srbiju i konačnim razbijanjem konfederacije Srbije i Crne Gore 2002. godine.
Radi pravdanja agresije NATO pakta na SRJ, predsednika SAD, Bil Klinton u obraćanju američkoj naciji pomenuo je kao jedan od razloga obrane demokratije od Srba atentat u Sarajevu 1914. kao povod ratne akcije. Postupio je isto kao vođa Trećeg Rajha Adolf Hitler 6. aprila 1941. godine koji se obratio nemačkoj naciji da objasni razlog napada Nemačke na Jugoslaviju. Uzrok napada takođe je bio atentat u Sarajevu!
Jugoslavija je razbijena po ključu Titovog ustava 1974. godine.
Korene razbijanja Jugoslavije Broz je bezbedio njenom federalizacijom na zasedanjima AVNOJ-a u Bihaću i Jajcu 1942, i 1943, a zatim ASNOS-a 1945, u Beogradu koji je sankcionisao odluke AVNOJ-a. Odlukama donetim od strane KPJ na čijem vrhu su dominirali nesrbi Srbija je smanjena. Napravljena je Narodna republika Srbija sa dve autonomne pokrajine bez tradicionalnih teritorija na kojima su nikle srpske države u H veku.
Da će se desiti mešanje velikih sila u unutrašnje poslove Srbije i da će biti sa tragičnim posledicama predvideo je Andre Malro u rečenom razgovoru 1975, dok se Broz borio protiv srpskog nacionalizma kao najopasnijeg u Jugoslaviji a Srbi predstavljali najbrojniji narod dok je on ulagao toliko energije da ih bude što manje.
Malro nastavlja razmišljanje o velikim silama i Albaniji:“Ako već nisu onda vaši nacionalizmi mogu biti manipulisani, provocirani, s mišljeni da vas učine lomljivim. Najmanja zemlja, Albanija, već se time koristi, i to, bojim se kobno. Šta tek ostaje za veće i najveće sile koje se svuda u svakoj zemlji i u sve upliću?“
Ovoj misli dodao je još jednu i opomenuo Stojkovića o Kosovu: „Vi niste pri sebi, dozvolili ste i svom narodu i Albancima da se tamo stvori pakao. Treba da pogledate u oči. Neko vam ga je podmetnuo, sigurno, ali sve zlo nije samo u tome. Treba da pogledate u oči tragediji koja vam se približava“.
U nastavku razgovora poredio je Francusku i Alžir rečima: „ Da je Kosovo samo zemlja vaše istorije, to ne bi bilo najosnovnije, ali ono je u srcu vaše kulture, a kultura – kad je najvrednije što imaš – nikad nije prošlost!“
Jugoslavija je razbijena po ključu Titovog ustava 1974 godine. Srbi su potisnuti sa svojih istorijskih oblasti na zapadu Balkana. Glavni ratovi su vođeni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini uz pomoć NATO pakta. Srbi žrtve velikohrvatskog šovinizma i atlantokratskog rasizma svetskom javnom mnjenju prikazani su kao agresori iako su branili svoje teritorije.
NATO pakt je opreko mađarske naoružao Hrvatsku a zatim podržao muslimanske panislamske pobunjenike u Bosni i Hercegovini i omogućio dozaka mudžahedina iz Azije i Afrike.
Beograd je pokušao da odbrani svoj ugroženi narod od genocida koji su sprovodili rimokatolici, muslimani i nacionalne manjine neslovenskog porekla ali neodlučno i zato bezuspešno.
Neuspehu odbrane, odnosno doprinos neodlučnosti i bezuspešnoj odbrani pored neodlučnog vojnog vrha bivše JNA i Vojske Jugoslavije doprineo je antisrpski lobi u Beogradu koji čine brojne nevladine organizacije zvučnih imena. Njihova „vojska“ su antikomunisti – bivši komunisti poraženi na Osmoj sednici SKS – stambolićevci pristalice atlantokratije koji su prihvatili kao demokratiju i uzdržani antikomunisti državotvorne nacionalne orijentacije koji su u opštem prokomunističkom zamešeteljstvu ove dve struje hteli političke stvarne promene. Između ove dve grupacije kretala se masa politički nepismenih bukača vođeni intelektualcima i ljudima poslednje klase.
Ova masa zbrkane dezorjentisane svesti šetala se po ulicama gradova, najviše u Beogradu, urlikala i udarala u šerpe po suncu i mrazu tražeći glavu Miloševića.
Preko ove mase atlantokrati u Brislu i Vašingtonu lomili su otpor Srba i vodili lov na Miloševića koji je zatečen ideološkom tolerancijom JUL-a i mešanjem u politiku ljudi impregniranog ideološkog mozga nije bio u stanju da organizuje otpor unutrašnjoj u suštini antisrpskoj agresiji. Osnovna greška Miloševića kao partijskog i državnog lidera bila je ta što nije shvatio suštinu antisrpske agresivne politike atlatokratije u trenutku kada su Srbi bili prepušteni sami sebi.
SAD nisu krile svoje namere i finansirale su otvoreno uklanjanje Miloševića radi stavljanja Srbije pod kontrolu atlantokratije.
Slobodan Milošević, predsednik Srbije i SRJ posle oktobarskih promena 2000. godine prvo je uhapšena zatim na Vidovdan 2001. godine isporučen ad hoc vojnom sudu u Hagu za Srbe koji vodi katoličko - protestantska alijansa. Optužba je što se usudio da brani suverenitet države i srpski narod koji je postavio svoje granice iz 1557. godine.
Slobodan Milošević, pored sudskog maltretiranja doživeo je sudbinu grofa Đorđa Brankovića, skončao je pod nerazjašnjenim okolnostima u zatvoru Ševeningen marta 2006. godine.
Zbog zapadnih granica Srpstva ali i istočnih i južnih koje su nastale na temeljima najstarijih srpskih država od H veka U zatvoru ševeningen i pred sudom u Hagu našao se političar Vojislav Šešelj.
Sam je otišao pred sud februara 2002. godine posle vesti da je protiv njega podignuta optužnica za ratne zločine iako u ratu nije učestvovao.
Glavna krivica je njegov politički stav o položaju srpskog naroda izrečen u brojnim političkim propagandom govorima pristalicama Srpske radikalne stranke. Pristalicama je govorio o Srpstvu i Srbima sve tri konfesije, o podvali velikohrvatstva kroz jugoslovenstvo i razotkrio zločine rimokatoličke crkve, izvršen genocid nad srpskim narodom ne samo hrvatskih ustaša nego i komunista vođenih od Hrvata Josipa Broza Tita.
Ovo Srbi ne smeju da znaju, treba da zaborave po odluci Vatikana u zapadnih katoličko-protestantskih sila.
Srbi ne mogu da imaju nacionalni identitet. Dovoljno je da budu građani Evrope – internacionalisti i globalisti. Internacionalist i globalist kao građanin Evrope malio se razlikuje od komunista koji je građanin Sveta! Bolje reći nacionalno ništa!
Srbi zbog svoje svesti i konfesionalne pripadnosti su zato neprijatni. Imaju državnu ideju, sopstveni duhovni centar u Peći sa prestolom svetog Save. Neprijatani su jer su dvostruko zavetni narod. Prvo ih je Bogorodici zavetovao sveti Sava a zatim sveti knez Lazar.
Zavet je državna ideja obnove duhovne, državne i demografske. Zavet nije nikakvo „nebeska Srbija“ to je snažna zemaljska Srbija od prvog rođenog Srbina, preko savremnih do poslednjeg i Kosova kao centra!
Ali globalisti, atlatnokrate EU i SAD tvrde da Kosovo ne može da bude Srbija. Srbi kažu i poručuju papističkoj NATO falangi da je Kosovo bilo, jeste i biće Srbija za uvek!
Ovo ne tvrde savremeni Srbi niti je to njihov izum Ovo je tvrdio grof Đorđe Branković, kapetan Koča Anđelković, Karađorđe, knez Mihailo Obrenović, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, kralj Aleksandar Karađorđević, general Dragoljub Mihailović, partijski aparatčik Slobodan Milošević i vojvoda Vojislav Šešelj .
Nacionalna prava kao ljudska prava osporena su Srbima zajedno sa teritorijama od EU i SAD atlantokratije. Srbi koji razmišljaju o značenju biti Srbin i državi Srbiji opasni su po Evropu katoličku, protestantsku i rasističku. Zato ih treba skloniti u Hag!
Ko je sledeći?
- 12:43 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Pismo okupatorima Kosova

UNIJI EVROPE

EVROPSKOJ KOMISIJI

KANCELARIJI U BEOGRADU



Beograd, 03. april 2007. godine





PREDSTAVNICIMA OKUPACIONIH SNAGA U SRBIJI,



Svesni istine da ste lišeni svakog osećanja i stida i pravde, došli smo saborno da vam kažemo:
„Idite kući! Idite iz naše zemlje! Vodite svoje vojske!“
Dva puta ste ovde duže od Hitlera i posejali ste više koncentracionih logora. Osam godina ste naši okupatori donoseći bedu i smrt, a u ovom strašnom danu svetske istorijske sramote otimate nam i zemlju ispod nas. Na našoj svetoj zemlji Šiptarima stvarate narkodržavu, najveću na svetu. Kupleraji Prištine i Prizrena su novi kupleraji Sajgona. Plaćate ih srpskim glavama, srpskim svetinjama i srpskom državom.
Za osam godina vaše okupacije ubijeno je dve i po hiljade (2.500) Srba, srušeno dvesta pedeset (250) srpskih hramova, među kojima su i najveći spomenici Istočne kulture uopšte i svetske kulturne baštine. Imovnu pljačku ćemo vam utvrditi kada vam se za zločine okupatora bude sudilo.
Po međunarodnom pravu za zločine nad civilima i genocid nad duhovnom i kulturnom baštinom odgovorne su vlade i vojne komande okupatorskih država, više nego teroristička organizacija Šiptara, vaših izvršilaca.
U bedi naroda koju ste stvorili izolacijom i bombardovanjem, vršite unutrašnju nacionalnu diverziju na širokom planu. Odabrali ste socijalno psihološki talog među nama, najprljavije biografije titoističkih ubica, organizovali ih u „sekcije“, „političke partije“ i „nevladine“ organizacije koje plaćaju vaše vlade Judinim talirima da vrše najprljaviju izdaju srpskog naroda i države i propagandni rat nezapamćen u istoriji sveta.
Vaši današnji zločini prema Srbima svoje korene vuku iz daleke prošlosti.
U Prvom svetskom ratu masakrirali ste Srbiju, ubili 58,5% muškog stanovništva do 35 godina. Ti bečki riteri su povešali Mačvu, poklali Pocerinu, iz Srbije preko preko Prokletija isterali i srpske bolnice.
Prvu stasalu generaciju pobili su Hitler i Musolini. Srbiju ste osakatili preko granice trajne biološke invalidnosti, uvek sa vašim saveznicima Šiptarima. Mi smo ostaci nedoklanog naroda. A sada nas prebrojavate, proglašavate nacionalnom manjinom u sopstvenoj državi.
Idite kući. Naši vratovi neće više tupiti vaša klepana sečiva. Prosuli ste nam kosti na dva kontinenta. Zar smrt nije davno sita od nas?! Zar mi nismo davno siti vaših laži i zločina?!
Nemački carevi Josif i Viljem su svoje vojske na Srbe zvali Kaznena ekspedicija. Vi ih danas zovete Milosrdni anđeo. Prvi su pretili: „Čelikom ćemo okupati Srbiju“; a nama još u ušima odzvanja pretnja Švabe Genšera: „Srbija mora biti na kolenima“. Podsećamo i vas i njega, Austrougarska je u grobnici istorije, Viljem je umro u ludačkoj košulji u egzilu belgijske ludnice, a Genšer neka misli gde će.
Nemačka danas gura komadanje i uništenje Srba i države. Šta je sa Francuskom, našim saveznikom? General De Gol se prevrće u grobu, jer umesto Evrope nacija, vidi rađanje nakaze Nacije Evrope. Galski duh je zaboravio i svoje groblje na Marni, jer jug Francuske već nosi feredže.
Oholo mislite da ste oborili Moskvu, „kao da je ona podignuta za sedam dana“. Moskva stoji, a samostalnost su izgubile prestonice Evrope.
Izjavama Majkl Polt, ambasador Amerike, okoreli Švaba koji nas tera da mrzimo Ameriku, nekadašnjeg saveznika, kaže da nam otimaju Kosovo i Metohiju, jer smo imali rđavog vladara. Zašto onda Nemačku nisu podelili Poljacima, Česima i Lužičkim Srbima. Da li za Majkla Polta Hitler nije bio rđav vladar. Hitlerovo delo je nastavio vaš Josip Broz Zakonom o zabrani povratka prognanim Srbima sa Kosova i Metohije. I on vam je dobar. Idite i nosite ga odavde, a pustite srpske sužnje iz haške tamnice, najsramnijeg sudilišta od kad postoje pravo i pravda.
Pet vekova bili smo vaš grudobran pred turskom imperijom. A kad smo oslobodili svoju zemlju, od juga srpske države 1912. godine Beč i Rim su izmislili državu Albaniju. Bečki ambasador je pre devedeset pet godina napisao slova za šiptarsku azbuku, naravno latinicom, dodajući kvake iznad njih, pa opet i danas 928 toponima, imena sela, varoši i gradova u Albaniji mogu da se izgovore samo na srpskom jeziku. Zar ne znate da vam je Gete naučio srpski da bi pročitao Zidanje Skadra na Bojani.
Sada im stvarate još jednu šiptarsku državu, ne koliko je njima potrebna, nego kolika je mera naše nacionalne propasti.
Bolje se okrenite svojoj: umesto Bogočoveka, stvorili ste čovekoboga. Robotizovanu jedinku, prost broj u prebrojanoj masi. Podanika bezbožničke mase , lišenog osećanja, odmetnutog od časti i korena, odrođenog i od rođene dece. Držeći se zubima za vaduh, oni su izluđeni, drogirani, izopačeni i u produžetku vrste. Venčavate među sobom po dva muškarca i po dve žene i to je sveta tajna braka vaše sekte.
Dva osnovna procesa obeležavaju danas vašu suštinu Evrope: odričete se osnova vizantijske kulture i odričete se hrišćanstva. Vi ste i Bogu pljunuli u lice! Zato danas razapinjete Srbiju kao Hrista. Po svom obrascu namećete svoj lik drugima, vršeći prevrate u politici, ekonomiji, društvu i umetnosti. Svako odbijanje „tih dobrih usluga“ kažnjavate brutalno: „Eto, zar žrtva nije besmislena?!“
Pre dvadeset godina, mladalački iskreno u švajcarskom Argauertagsblatu, objavio sam srpsko pitanje i napisao: „Moja taraba starija je i od države Amerike“, države Levijatana, stvorene po vizijama Tomasa Hobza. I vi niste razumeli da je reč o etici srpskog naroda, Hristovoj etici, a ne o obećanom egzistencijalizmu.
Nismo mi isto: na trgovima srpskih varoši nisu prodavani okovani ljudi Afrike. Robovi nisu obrađivali srpska polja. Srpska polja su kosmocentrički nevina od tuđeg znoja kao u danu stvaranja sveta.
Po svetu ste prosuli dva mora tuđe krvi, a naša noga nije zgazila na tuđe. Nismo mi isto. Naše savesti su različite.
Danas u najsramnijem danu Ujedinjenih nacija, samo ste nas učvrstili u veri onog skupa vrednosti koje zovemo „ruska ideja“ za koju su se borili Homjakov i još dalje duhovnik i mistik Filotej iz manastira Pskovske. Očima proročkim Solovljev je video satanu na čelu ujedinjene Evrope. I mi vidimo tu istinu. Atresajet, odstupite od nas u razvaline bezbočničkog carstva. Mi nikog ne mrzimo, samo u meri, koliko ste vi omrzli Gospoda Boga!



Kosovski zavetnici
Rajko Đurđević
- 12:42 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Hazar Franjo Tuđman dobio krvave dijamante iz Vatikana



Piše: SREĆKO MILOVANOVIĆ


Nakit koji je Tuđmanu iz Vatikana doneo kardinal Kuharić potiče od Srba i Jevreja ubijenih u NDH


Dijamanti koje je kardinal Kuharić iz Vatikana doneo bivšem predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu za finansiranje rata protiv krajiških Srba potiču od ubijenih Srba i Jevreja tokom Drugog svetskog rata na području NDH!

Podsećamo, prema tvrdnjama Ferdinanda Jukića, operativca hrvatske Službe za zaštitu ustavnog poretka (SZUP), dijamanti su bili u tri velike torbe. I pored niske cene, Hrvatska nije uspela da ih proda jer su svi potencijalni kupci odbili da ih uzmu upravo zbog toga što potiču od žrtava ustaškog terora.

Vatikan na sudu

Kako saznaje GAZETA, zlato, nakit i druge dragocenosti koje su ustaše otele Jevrejima i Srbima predmet su spora koji se vodi pred Vrhovnim sudom u San Francisku. Porodice ubijenih, naime, tužile su Vatikansku banku i Hrvatsku zbog pljačke novca i drugih dragocenosti u koncentracionom logoru "Jasenovac" tokom Drugog svetskog rata.

Porodice Srba i Jevreja zastupa poznati američki pravnik Džonatan Levi. On još od 1998. pokušava da dokaže da je preko Vatikanske banke, zahvaljujući pripadnicima Franjevačkog reda, posle 1945. "oprana" velika suma novca, koja je iz NDH preneta u Vatikan. Advokat Džonatan Levi pokušava sudskim putem da natera Vatikan da plati reparacije žrtvama genocida jer je saučestvovao u ovom strašnom zločinu.

O ovom suđenju i ponašanju Vatikana naširoko je pisao izraelski list "Haarec". List navodi da su upravo ustaške vođe, na čelu sa poglavnikom Antom Pavelićem, ukrale imovinu žrtava iz "Jasenovca". Taj nakit bio je skoro 50 godina sakriven u Vatikanu da bi se početkom devedesetih upotrebio za vojno finansiranje Hrvatske.

Tajni konvoj

Tajna dokumenta koja su objavljena pred sudom u San Francisku pokazuju da su na kraju rata britanski obaveštajci preuzeli Pavelića i dozvolili njemu i konvoju od deset kamiona sa ukradenim blagom da uđu u britansku okupiranu zonu u Austriji. Ustaše su konvoj s blagom odvezle do Rima, gde su ga predale hrvatskom ambasadoru u Vatikanu, svešteniku Krunoslavu Draganoviću. Novac je u Vatikanu bio sve do devedesetih godina prošlog veka, kada je u bivšoj Jugoslaviji počeo građanski rat.

Šef dokumentaciono-informatičkog centra "Veritas" Savo Štrbac kaže za GAZETU da se na međunarodnim konferencijama o "Jasenovcu" kojima je prisustvovao često pričalo o otetom blagu Srba i Jevreja.

- Cela ova afera može koristiti za otkrivanju istine oko ratnih zločina, kako onih u Drugom svetskom ratu, tako i onih od 1990. godine. Tužba koju su pred američkim sudom podneli Džonatan Levi i vlada RSK u egzilu zapravo je tužba jevrejskih porodica iz SAD čiji su članovi pobijeni, pri tom i opljačkani, u "Jasenovcu" i drugim logorima u NDH - smatra Savo Štrbac.

Ključni dokaz za sud

Ministar informisanja vlade RSK u izbeglištvu Ratko Ličina u izjavi za GAZETU kaže da je novac kojim je finansirana odbrana Hrvatske sasvim sigurno potekao od nakita i blaga ukradenog od Srba i Jevreja u koncentracionim logorima u Hrvatskoj.

- Nema dileme da je Tuđman dobio dijamante od Kuharića 1990. godine. Zna se kakve su bile veze Hrvatske i krugova u Vatikanu. Hapšenje generala Zagorca novi je momenat u ovom procesu, koji će, verujem, biti od velike koristi našoj strani pred sudom u San Francisku - kaže Ličina za naš list.
- 12:35 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Svakako pogledajte

Nedeljko Dražić

Doktor Dabić

Glas Krajišnika


- 12:35 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Novo, po starom i kod Baaruha Obame (OBMANE)


SRPSKI LOBISTA ŠEF KABINETA BARAKA OBAME

Budući predsednik SAD Barak Obama postavio za šefa osoblja svoje rezidencije Rama Emanuela, člana srpskog kokusa u Kongresu


Novi šef osoblja Bele kuće, u službi budućeg predsednika SAD Baraka Obame, biće Ram Emanuel, član srpskog kokusa u američkom Kongresu. Emanuel će, kako javnost pretpostavlja, biti kontrateža potpredsedniku Obamine administracije, osvedočenom srbomrscu Džozefu Bajdenu.

Naime, budući šef osoblja rezidencije predsednika SAD je stari prijatelj Obame. On je nekada bio bankar, a ujedno je proračunati strateg koji ima iskustvo i u zakonodavnoj i u izvršnoj vlasti.

Ram Emanuel rođen je 29. novembra 1959. godine u Čikagu. Njegov otac je pedijatar, Jevrejin rođen u Jerusalimu, a majka Marta Smulević, tehničar na rendgenu.

Emanuel je postao demokratski član Kongresa 2003. godine, kad je predstavljao državu Ilinois. Bio je finansijski direktor predsedničke kampanje Bila Klintona 1992. godine, a kasnije i njegov savetnik. Najzaslužniji je za ulazak demokrata u Kongres 2006. godine, gde je njegova partija osvojila 30 mesta. Emanuel je sada četvrti demokrata po važnosti u Kongresu.

Kju kluks klan besan zbog Obame

Zvanična internet stranica Kju kluks klana „kolabirala" je nakon što je za predsednika SAD izabran Barak Obama. Nezadovoljni crnim predsednikom, beli anglosaksonski protestanti navalili su sa komentarima na sajtu, pa je on od preopterećenja potpuno blokiran.

Šef Kju kluks klana, pastor Tomas Rob, neposredno pre američkih predsedničkih izbora objasnio je da će biti pokrenut rasni rat ukoliko pobedi crnac sa srednjim imenom Husein, a na sajtu je istakao svoju poruku „Ameriko, našu naciju je osudio Bog".

- U toku je rat protiv belaca. Ali naš narod će, moja bela braćo i sestre, ostati predan nenasilnom rešenju. U toku je rat za uništenje pravih stvari. Molite se da naš narod uvidi greške u svojim postupcima i vrati osećaj odanosti. Pokajte Ameriku! Budite verni svojoj braći u veri - piše, između ostalog, u Robovoj poruci.

Od 2004. do 2007. godine Emanuel je bio potpredsednik srpskog kokusa, a sada je samo njegov član. Kongres mu je odao počast zbog pomoći pokojnom premijeru Srbije Zoranu Đinđiću u uspostavljanju demokratije u Srbiji.

- Kao ponosni član srpskog kokusa u Kongresu mogu da kažem da ću uvek težiti tome da uspostavim dobre odnose i izgradim čvrste veze sa Srbijom, kako bismo zajedno štitili ljude svih veroispovesti i etničkih pripadnosti - govorio je svojevremeno Emanuel.

Analitičari ocenjuju da izbor Emanuela za šefa osoblja Bele kuće ukazuje na to u kom pravcu razmišlja budući predsednik SAD.

Inače, Obama ima 75 dana, koliko mu je ostalo do inauguracije, da sastavi ostatak tima, da izabere ministre, savetnike i ostale zvaničnike. U pitanju su hiljade položaja ne samo u Beloj kući, nego i u svim vašingtonskim institucijama.

U medijima se već pominju neka imena kandidata za buduću administraciju.

Naime, za ministra finansija viđeni su bivši ljudi na toj funkciji Lorens Samers i Robert Rubin, koji su bili u Klintonovoj vladi. Zatim Timoti Gajtner, šef Federalnih rezervi u Njujorku, istakao se u aktuelnoj bankarskoj krizi. Kao kandidat za tu funkciju pominje se i bivši šef Centralne banke Pol Voker.

Za mesto ministra spoljnih poslova pominje se bivši predsednički kandidat Džon Keri, bivši ambasador u OUN Ričard Holbruk, kao i republikanski senatori Čak Hejgel i Ričard Lugar.

U ministarstvu odbrane SAD mogao bi da ostane sadašnji ministar Robert Gejts ili bi mogao da bude postavljen bivši ministar Kolin Pauel, ali mediji spekulišu i o postavljenju generala Veslija Klarka.

Kao savetnik za nacionalnu bezbednost viđena je Suzan Rajs, a u ministarstvu pravde bivši zamenik ministra Erik Holder ili Kas Sanstajn, profesor prava na Harvardu.

Ambasador u UN mogla bi da bude Karolina Kenedi, ćerka ubijenog predsednika Džona, koja je tokom predizborne kampanje uporedila Obamu sa svojim ocem.
[slika]


Zao... Džozef Bajden

DŽOZEF BAJDEN UVEK PROTIV SRBIJE

BEOGRAD - Dolaskom Baraka Obame na čelo SAD, za potpredsednika je izabran Džozef Bajden (65), jedan od najiskusnijih spoljnopolitičkih eksperta u Senatu, ali i čovek koji je podržavao intervenciju NATO protiv SR Jugoslavije i nezavisnost Kosova i bio jedan od glavnih pobornika politike uslovljavanja prema Srbiji.

Obamin izbor Bajdena analitičari su tumačili kao odluku smišljenu da ućutka rivalski tabor Džona Mekejna, koji je često kritikovao Obamino navodno neiskustvo u spoljnoj politici. Politikolozi, međutim, ukazuju na to da je Bajden zastupnik „hladnoratovske politike" i da je po pitanju Srbije i Kosova zastupao gotovo istovetne stavove kao Obamin rival Džon Mekejn. Eksperti smatraju da postoji realna mogućnost da Obama, iako lično neopredeljen prema Srbiji, odluke o važnim pitanjima u regionu prepusti Bajdenu, koji važi za „eksperta za Balkan".

Bajden je, naime, još za vreme rata u BiH bio jedan od najsnažnijih zagovornika zaštite bosanskih muslimana, kroz ukidanje embarga na uvoz oružja, preko vazdušnih napada NATO-a, do sudskog gonjenja ratnih zločinaca. Kada je Klinton došao u Belu kuću 1992, Bajden je bio jedan od glavnih zagovornika američke intervencije u BiH, a posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma nastavio je da se zalaže za rušenje Slobodana Miloševića.

Bajden je, takođe, jedan od najvatrenijih zagovornika nezavisnog Kosova. Naime, sa izbijanjem kosovske krize 1998. on se stavio na stranu kosovskih Albanaca. Početkom januara 1999, zajedno sa senatorom Mekejnom, podneo je rezoluciju kojom se predsednik Klinton ovlašćuje da koristi svu neophodnu silu protiv Srbije.

U septembru 1999. Bajden je posetio Kosovo, posle čega je izjavio da OVK treba da preraste u buduću vojsku Kosova.

U novembru 2001, posle razgovora sa tadašnjim premijerom Zoranom Đinđićem, Bajden je izjavio da je Srbija odmakla na putu da postane partner SAD.

U maju 2002. tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica je u „NIN-u", u tekstu pod nazivom „Šta hoće senator Bajden", pored ostalog ukazao na Bajdenov govor 26. septembra 2000. za govornicom Senata, kad se zalagao za zakonsko uslovljavanje američke pomoći Srbiji.

Godinu dana kasnije Bajden je podneo Senatu predlog rezolucije kojom SAD izražavaju podršku pravu stanovništva Kosova da odredi svoju političku budućnost na referendumu.

Ideju o neophodnosti kosovske nezavisnosti Bajden je javno izneo još pre Ričarda Holbruka, istakavši da to za njega znači pobedu muslimanske demokratije, bolju budućnost jugoistočne Evrope i potvrdu upotrebe američke moći u cilju uspostavljanja vladavine prava.

Posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova Bajden je od predsednika Džordža Buša zatražio da neodložno prizna južnu srpsku pokrajinu kao nezavisnu državu.






- 12:32 - Komentari (0) - Isprintaj - #

KAPETAN DRAGAN PROGOVORIO IZ ZATVORA



Sud u Sidneju 12.aprila,odlucio je da Dragan Vasiljkovic poznatiji kao Kapetan Dragan može biti izrucen Hrvatskoj,koja ga tereti za navodne ratne zločine.
Na presudu koju je obelodanio sudija Pol Kloran,Dragan Vasiljkovic može da podnese zalbu u roku od 15 dana Centralnom sudu.
Vasiljkovicev advokat BredKlovrgov potvrdio je da će to i učiniti,mada je pravna bitka da se najomrzeniji Srbin u Hrvatskoj da se ne izruci Hrvatima,sada neuporedivo teza.Jedina dobra vest je da se ovaj put svi Srbi nisu pokazali kao Srbi.Naime srpska emigracija sakupila je oko milion i po australskih dolara(blizu milion evra)da se pokusa spasiti glava nesumnjivo velikog,a možda i najveceg heroja iz ratova tokom devedesetih.
U ekskluzivnoj ispovesti za Pravdu iz australijskog zatvora Dragan Vasiljkovic kaže:
-„Uzasno mi je teško,ali moja dusa je mirna.Svestan sam da u slučaju izrucenja Hrvatskoj ziv nikada neću izaci iz njihovog zatvora.Hrvati su i decu pred spavanje plasili sa mnom,bio sam nesumnjivo najveca mora ”Lijepe njihove„tokom,kako ga oni zovu domovinskog rata.Sada čujem iz vise izvora da bi Hrvati vise voleli da ja budem izrucen Hrvatskoj,nego da Ante Gotovina bude oslobodjen iz Haga.To je za Hrvate,napisao mi je jedan od njih,”desetljetni„san svakog postenog Hrvata.”-

BIO SAM VRHUNSKI RATNIK,NE I UBICA

-„Oni koji znaju kakav sam ja bio ratnik,sigurno neće smeti da kažu istinu na sudu,jer već 40 svedoka ceka da potvrdi da sam bio monstrum.Za to će biti dobro nagradjeni,tako da uopste ne sumnjam da je meni presuda od 20 godina robije u Hrvatskoj već ispisana.Siguran sam da niko neće smeti da pisne ni reč u moju odbranu,mada mnogi Hrvati znaju da sam ja bio vrhunski ratnik,a ne ubica.Takvom izjavom bi potpisali sebi smrtnu presudu.Na moju sreću,sacuvao sam pisma njihovih vojnika i generala koja sam dobio na Krajina kafe i koji su mi jedina nada,nazalost kao i kod svih Srba koji su branili svoj narod,verovatno posthumna,da će jednom ko zna kad istorija dokazati da sam bio ratnik i heroj,a ne -zločinac”.

VOJSKOVODJA U CELJUSTIMA NEPRIJATELJA

-„Toliko sam ogorcen na Srbiju,ali želim da kažem sve sto mi je na dusi.Neko će to jednom procitati,istorija je ipak najbolji sudija. Moja sudbina u svakom slučaju podseca na sudbinu svih srpskih heroja koji su uvek zavrsavali kao prodani izdani i tek na kraju u nekoj narodnoj pesmi opevani.Pitam se posle svega,ko će krenuti ponovo u bilo kakav rat za Srbiju?Sve vise mi se čini i da je Hag bio nagrada za mene,spram onoga sto mi se sprema u Hrvatskoj.A meni se sprema da kao vojskovodja koji je dobio sve bitke casno i vojnicki,zavrsim u celjustima svoga neprijatelja koga nisam ni mogao,ni zeleo da dokusurim jer mi to ni nije bio cilj.Borio sam se viteski protiv monstruozne politicke ideje i politickog nasledja u kojem su Srbi bili klani i poklania da se za to nikada nije sudilo.Mislio sam sve doskora da su drugi krivi za to,neke mracne i mocne sile,ali sam sada uveren da su najveci krivci za to Srbi,mada je neprijatelja naravno bilo.Pa još uvek se sa imenom i prezimenom ne zna ni deseti deo zrtava u najvecem podzemnom srpskom gradu Jasenovcu-kao da za 60 godina ni to nije moglo da se uradi.U svim ostalim logorima koje su nacisti imali u Drugom svetskom ratu gotovo sve žrtve su pobrojane i popisane”.-



--------------------------------------------------------------------------------



Dragan Vasiljkovic se posle 26.godina zivota u Australiji vratio u Jugoslaviju u jesen 1990 godine.Na rijeckom aerodromu docekalo ga je hiljade znatizeljnih Hrvata.Bio je atrakcija,jer je u to vreme malo ko imao svoj privatni avion.Kapetan,sa pasosem na ime Danijel Sneden ulozio je u „cesnu”sve sto je imao i umeo.

ZA DZAJICA AUTOGRAM RATNIKA

Kapetan je u beli svet krenuo sa majkom koja ga je kao devetogodisnjaka daleke 1964 godine pokupila iz Doma za nezbrinutu decu u Zvecanskoj.Tamo ga je ostavila kao novorođence jer nije mogla da ga hrani.Dragan je dugo plakao kada mu je rekla da ga vodi u obecanu zemlju Australiju gde će moći da mu kupi i igracke.Nije mogao da se rastane od prodavca lizalica kome je po čitav dan nosio korpu po Beogradu,samo da bi mu ovaj uvece dao lizalicu sa likom Dragana Dzajica.U to vreme nije ni sanjao da će taj isti Dragan Dzajic trideset godina kasnije doći da zatrazi od njega autogram kao od najhrabrijeg srpskog ratnika.

PRVA VOJNICKA LEKCIJA

-„Nisam ni sanjao da ću u zivotu biti oficir i ratnik.Pripadao sam hipi pokretu,svirao sam gitaru u grupi koja se proslavila posle mog odlaska iz nje i to pravo u vojnu akademiju.Do tada sam se sa kosom do pola ledja borio protiv rata u vijetnamu,ozenio sam se antiratnom aktivistkinjom.Ostavio sam je pred porodjaj,bas kada sam shvatio da je to obično foliranje psihoticnih licnosti.Na vojnu akademiju sam primljen kao jedan od najperspektivnijih i to u pesadijske jedinice. Prva lekcija koju tamo naucite je da rat vole samo idioti,a druga da oficir nikada ne izdaje naredjenje vojniku koje nije sposoban sam da ispuni.To su sva sveta pravila koje Srbi nisu savladali još od boja na kosovu i najozbiljniji razlog zbog kojih su rođeni gubitnici čak i u dobijenim bitkama”.



OBUKA MEĐU ZVERIMA

-„Toliko toga se iracionalnog nakupilo u mom narodu,Srbi su na pragu bioloskog opstanka!Od moje poslednje bitke u Krajini,koju sam naravno dobio,ima pola miliona Srba manje.A voleo sam svoj narod iracionalno i kada mi ništa nije bilo jasno.Sada shvatam da Srbi ne razumeju ni sami sebe.Nekada mi se ta ”suma„izdaleka cinila najlepsa na svetu,kao što se verovatno čini i svim Srbima.”

SAVETNIK ZA NACIONALNU BEZBEDNOST

Jedan od pet najboljih pitomaca vojne akademije u Pertu,Danijel Sneden je kao porucnik pesadijskih jedinica prosao najteze obuke. Bacili su ga iz aviona u dzunglu,u srce Gvatemale i to bez ikakvog oruzja.U dzungli,precnika oko petstotina kilometara,bile su sve zveri koje je do tada gledao samo u televizijskim emisijama.
-„Kada sam ispinio svezahteve prema australiskoj vojsci,sporazumno sam raskinuo odnos sa njima.Imao sam cin kapetana i krenuo sam malo da lutam po svetu.Vecina mojih drugova iz akademije već je bila na istaknutim mestima u svojim zemljama.Mnogi od njih su danas istaknuti komadanti specijalnih jedinica.
Sredinom osamdesetih zatekao sam se u Tanzaniji,slučajno sam sreo svog ucenika Malelea.U svojoj zemlji je već bio sef nacionalne bezbednosti.Odveo me je do predsednika i rekao mu:”Ovo je covek koji će od Tanzanijaca napraviti prave vojnike.„Istog dana su me zaposlili kao savetnika za nacionalnu bezbednost”-.

SAMO SRBE NISAM NAUCIO DA NE KRADU

Kapetan Dragan kaže da je čak i Tanzanice naucio da ne kradu,ali da mu je za Srbe trebalo još vise vremena.
-„Kada sam dobio zadatak da otkrijem ko u njihovoj porodici krade brodske motore,postroio sam policajce i pitao da li znaju ko krade motore sa brodova.Dobio sam odgovor da to rade”sitami„,to jest djavoli.Malele mi je objasnio da Tanzanijci veruju da su djavoli nalik ridjim ženama.Odmah sam se setio moje drugarice Renate iz nemacke ambasade koja bas tako izgleda.Ona je na moj nagovor,ne shvatajuci o cemu se radi,rekla pred postrojenim policajcima da će umreti u najvecim mukama onaj ko je lopov.Nekoliko sekundi kasnije izasao je jedan od njih i poceo da se valja ispred stroja moleci za oprost.
Tada nisam ni slutio da će me iz moje zemlje izbaciti”srpski sitami„ kada sam ih provalio da su lopovi.Čini mi se da su oni gori od djavola!”-
_________________



--------------------------------------------------------------------------------

U_dresu_Redzi_Milera (Nedostizni) - 10. decembar 2007. u 23.18 (registrovani član)
MOLIO SAM ARKANA DA NE RUSI VUKOVAR

-„Dosao sam sa zapada,gde se nije vrednovala prica,već ono što se radi.U Srbiji su svi slusali šta se prica,a niko nije zeleo da vidi šta se radi.Nazalost potvrda svih mojih zlih sumnji,dosla je samo sest meseci posle mog istorijskog razgovora sa Milosevicem.Usred najvecih srpskih pobeda u Krajini negde početkom avgusta 1991.ja sam ukapirao da je sve otislo u PM.Iznerviran stalnim izvestajima stranih televizija o bombardovanju Vukovara,dogovorio sam hitan sastanak sa Arkanom na samom prilazu gradu na trpinjskoj česti.To je bio prvi i poslednji nas ozbiljan razgovor.
Otvoreno sam mu rekao da bespotrebno rusi grad,jer se takav grad koji je opkoljen srpskim polozajima i rekom ne može braniti niti po jednoj vojnoj doktrini i da se to uci u svim vojnim skolama na svetu,na prvim casovima taktike ratovanja.On se jednostavno trebao izolovati i opkoliti u potkovicu i krenuti dalje,bas kako se napravilo sa Ilokom.Hrvati bi ga najduže za mesec dana sami predali. Znao sam za enormne pljacke i harace po gradu,a i malom detetu je bilo jasno da se prostor od manje od jednog kilometra kroz koji su Hrvati prolazili i snabdevali Vukovar,bez problema mogao zatvoriti.
Sve sam to rekao Arkanu koji je samo cutao kao malo dete i predlozio sam mu da se zamenimo,da on ode i samo drzi polozaje u Krajini koje sam zauzeo,dok ja ne zauzmem grad bez i jednog metka i bez i jedne žrtve.Na kraju mi je rekao da se boji da će sve zasrati,jer ne poznaje krajiski teren,ali da će ipak pitati sefa,pa će mi javiti preko Jovice Stanisica.Naravno od toga nije bilo ništa i sve sam ispricao jednom pametnom momku koji je valjda jedini znao dobro engleski u Krajini i koji je komunicirao fenomenalno sa stranim novinarima u Kninskom korpusu.On mi je samo kratko odgovorio:”E moj KEP,znaš li ti onu Krlezinu-Sacuvaj me Boze srpskog junastva i hrvatske kulture.Uvalio si se ti u velika govna.„Rekao sam mu iskreno da nisam ni čuo za Krlezu mada sam procitao bezbroj knjiga i gotovo sve nobelovce.
Sada znam da me je zafrkao Andric koga sam do tada jedino procitao od ovdasnjih pisaca,jer je opisao srpsku tragediju tako da probudi emocije u svakom normalnom coveku.Da sam na vreme citao Krlezu možda nikada ni ne bih dosao da ratujem.”-

PAO SAM NA MILOSEVICEV SARM

Na ideju da dodje i pomogne odbranu Srba na teritoriji bivše Jugoslavije Kapetanu Draganu,dala je njegova najveca prijateljica u zivotu misteriozna zubarka jevrejskog porekla Klara Mandic.Njih dvoje upoznali su se na ejdnom prijemu u Tel Avivu gde je svako bio svojim poslom.Nadahnuto je pricala o Slobodanu Milosevicu,Radovanu karadzicu i ostalima kao i o Krajini gde žive Srbi koji su najjači i najlepsi muskarci na svetu.Kapetan nije imao kud.Tadasnjoj devojci Sarloti,amerikanki,rekao je da mora u rat koji će ako bude trebao i sam da finansira.Rekla mu je da je sisao sa uma i izbacila mu sve stvari.Istini za volju,pitala ga je šta je to Krajina.Posteno joj je odgovorio da će joj napisati kada i sam bude video jer tamo nije nikada bio.Rekla mu je da ne mora ništa vise ni da piše i to je bilo poslednje sto je čuo od nje.Seo je u svoj avion i sleteo pravo među odusevljene Hrvate na rijecki aerodrom gde se upravo održavao aeromiting.

MILOSEVIC ME JE FASCINIRAO

Posle nekoliko dana provedenih u Rijeci,preko Krajine sam krenuo automobilom za Beograd.Da se nešto dogadja moglo se vise osetiti u vazduhu nego na putu.Iako je već bila pocela„balvan revolucija”,ja balvane zaista nisam video,a čak me ni policija nije zaustavljala,iako su policajci stajali na sve strane.Jedino sto sam video,bili su grafiti od kojih su neki bili ispisani po putu sto je izgleda bio srpski izum koji mi je bio i simpatican.
U Beogradu mi je Klara za samo nekoliko dana organizovala susret sa Milosevicem koji me je moram priznati,odmah fascinirao svojim sarmom i sirokom obrazovanoscu.Secam se da je izuzetno dobro poznavao Amerikance,ali sam tokom našeg drugog razgovora kojem su prisustvovali i Jovica Stanisic i Frenki Simatovic provalio da on o ratu nema pojma.Bio je vrlo uporan u tome da me ubedi da će istina uskoro izaci na videlo,a ja sam mu uporno ponavljao da nema istine bez para i dobro se secam da sam mu rekao„Gospodine Milosevicu učinite sve da do rata ne dodje jer je to najgora moguća solucija.Ali ako vas Hrvati ipak nateraju onda osvojite Zagreb.Kao sto mu je to bio obicaj nazvao je nekog(kasnije sam saznao da je to bio Milan Babic) i rekao mu”Saljem ti momka sa kojim ćete osvojiti Zagreb„.

DOBAR BANKAR LOS VOJSKOVODJA

Dragan Vasiljkovic utiske o Slobodanu Milosevicu prvo je ispricao Klari Mandic jer je u nju imao neograniceno poverenje.Pazljivo ga je slusala mada joj nije bilo po volji to što joj je pricao. Rekao joj je da je rat najozbiljnija nauka i da nema veze sa epskom poezijom o kojoj je sa ushicenjem govorio Milosevic.Rekao joj je da je Milosevic možda dobar bankar,ali je sasvim sigurno neodlucan covek koji ne zna tačno šta hoće.Preko prijatelja iz inostranstva Kapetan je saznao da je ministar inostranih poslova Amerike Dzejms Bejker bio u tajnoj poseti Beogradu.Milosevicu je preneo ponudu svemocnog SI-EN-ENA da za pola milijarde dolara brani srpsku stvar napomenuvsi da će Bus stariji verovatno imati još neke zahteve,ali da će Srbi zauzvrat dobiti mig da ostvare svoje ambicije.
Jasno sam izlozio Milosevicu planove za osnivanje centra za obuku u Kninu.Podrzao me je.Čak mi je davao neke potpuno detinjaste savete po cemu sam video da se on u vojsku razume ko Marica u kriv ...To sam ocutao samo da bih dobio priliku da mu kažem ono sto mislim.Kada sam mu rekao da ima najviše sest meseci da zavrsi rat ako ga zapocne jer svet isto kao i žene ”voli one koji znaju šta hoće i imaju sa čim„.Samo je kolutao dim i gledao negde pored mene.Bas tada je zazvonio telefon i neko je sa druge strane zice saopštio Milosevicu dobru vest jer sam video da se on ozario.Slavobitno mi je rekao:”Hrvati su pustili Arkana,sada ćemo ih rasturiti„. ”



--------------------------------------------------------------------------------



KO JE ARKAN

-„Tada nisam imao pojma ko je Arkan i sve sam iste noćiispricao Klari kod koje sam i stanovao kada sam bio u Beogradu.Dobro se secam da sam joj tada rekao da je Milosevic covek zaista britkog uma,ali da je nazalost istoricar i da zbog toga možemo svi da napsujemo.Rekao sam joj tada da on uopste ne razume kako funkcionise svetska politika i da je potpuno zalutao.Kada sam mu rekao da je samoubistvo uci u rat bez saveznika on je poceo da prica bajke o Rusima.
Te veceri Danijel Sneden je ukapirao da Kapetanu Draganu uopste neće biti lako jer je Arkan još uvek kriminalac,sto znači da mu do dobrog vojnika fali još najmanje četiri godine zestoke obuke.Da nešto sa Milosevicem nije u redu prvi put sam pomislio kada je rekao da ocekuje pomoć od Rusa,dok je o Jeljcinu govorio sve najgore”.-
Sve to ispricao je Klari Mandic i tada su prvi i verovatno jedini put u zivotu njih dvoje izmenili nekoliko ne bas prijateljskih reci, ali sve u granicama dozvoljenog.

LEGIJA JE MOJ BRAT PO KRVI

Ako je Legija postao kriminalac za to je kriva vise Srbija nego on sam.Takve vojnike svaka ozbiljna država na svetuplaca suvim zlatom ne dozvoljavajuci im da svoje znanje iskoristi u kriminalne svrhe.
U blizini Gospica Hrvati su me opkolili.Nije bilo izlaza.Spasao me Legija,koji je sa svojim beretkama odvukao Hrvate.Od tada je on moj brat po krvi.
Jedini srpski ratnik koji je platio ulaznicu za rat na prostorima bivše Jugoslavije devedesetih ne racunajuci unapred da će se u njemu obogatiti na bilo koji način,sasvim sigurno bio je Kapetan Dragan. Cesnu sa kojom je sleteo na rijecki aerodrom prodao je jednom Hrvatu za pola miliona nemackih maraka i sve do poslednje marke dao za nabavku oruzja i opreme u centar za obuku specijalnih jedinica „Alfa” koji je otvoren na Kninskoj tvrdjavi i koji je poceo sa radom 04.aprila 1991.godine.Na obuku za specijalne jedinice prijavilo se na hiljade krsnih Krajisnika,a najteze psihofizicke napore koje je Kapetan Dragan postavio kao uslov za prijem u specijalne jedinice SAO Krajine poznatije pod nadimkom „Knindze” ispunilo je samo 64 najsposobnija mladica.Idejni tvorac jedinice kao i simbol sa četiri„C” koji jedan u drugoga gledaju za razliku od zvanicnog srpskog simbola gde su okrenuti ledjima bio je KEP.
-„Moja osnovna ideja bila je da Srbi vise ni u simbolici ne budu razjedinjeni i to su momci iz jedinice,ali i srpski narod u Krajini sa odusevljenjem prihvatili.Nikada neću zaboraviti devedesetogodisnju staricu koja je videvsi nas obucene u uniforme, uredne i podsisane,sa novim srpskim znakom,prisla i poljubila me u ruku sagnuvsi se.Prvi put su mi zasuzile oci.Odlucio sam da ostanem do kraja bez obzira šta se desavalo.Nije nikakva tajna da je Milosevic naoruzavao Srbe u Krajini i da su za to bili zaduzeni Jovica Stanisic,kao i Frenki Simatovic,inače Hrvatkoji se pokazao kao mnogo veci patriota od mnogih Srba.Srbi su imali Bozije pravo za taj rat,ali je srpska kletva”Ne daj Boze da se Srbi slože„i ovaj put bila jača.Srbi su jedini narod na svetu koji su svoju kletvu uzeli za grb i kojeg su kroz čitavu istoriju vodili većinom idioti.Upravo pre hapsenja sa jednim australijskim analiticarem razgovarao o tome da je gotovo neverovatno da niko od srpskih politicara nije javno pred svetskim kamerama upitao svetske vladaoce kako to da je Badenter 1992.godine proglasio da su avnojevske granice u Jugoslaviji svetinja i da su nepromenjive i da je zbog toga Srbija dobila sankcije i bombe,a da to danas više ne vazi kada je Kosovo u pitanju i kada treba da se cepa SRBIJA?Mislite da bi im bilo lako da odgovore jer oni ipak vode racuna da i kod njih postoje ljudi koji misle i imaju glave?Pa sve sto je radio Milosevic radili su i Tudjman i Izetbegovic i to multiciplirano?Pa sto oni nisu odvedeni u Hag?

KAPETAN GENIJE

Dole potpisani novinar je imao priliku da u vise navrata razgovara sa pripadnicima Knindzi bez prisustva KEP-a za vreme rata ali i kasnije kada su oni zapoceli svoje sasvim druge zivote.Svi su imali samo jednu reč-GENIJE.Bez obzira da li je reč o vojnoj taktici, strategiji,treninzima ili vojnim akcijama koje je sprovodio po Krajini.Od 64 pripadnika Knindzi koje su ucestvovale u bezbroj akcija po teritoriji SAO Krajina,odnosno trecini Hrvatske dok je Kapetan Dragan bio komandant,poginuo je samo jedan.O tome KEP kaže:-” Tog momka je u jednoj akciji na Dinari granata pogodila tačno u glavu.Da je samo deset centi granata isla levo ili desno,eksplodirala bi nekoliko kilometara iza njega„.
Kapetan Dragan je ubeđen da su srpske vojne skole bile u svakom pogledu katastrofalne i da su Srbi dobujali bitke samo zato što su i Hrvati i muslimani bili na istom nivou.Kaže da nigde nije video većih talenata za vojsku i gore vojske od srpske.Prema njegovim tvrdnjama koje nije krio i zbog kojih je izazvao zavist,pa čak i mrznju srpskih oficira,sve ono sto je vredelo od srpskog oficirskog kadra ili je bilo samouko ili je bilo natprirodno talentovano.
-”Tek kasnije sam shvatio da čitavo srpsko skolstvo ne vredi ni pet para jer se sve svodi na teoriju,a gotovo ništa na praksu,umesto da bude obrnuto.Na zapadu je odnos teorije i prakse isto kao i talenta i rada jedan prema deset a ovde je potpuno obrnuto.Zato i stvar sa oficirima nije mogla biti drugacija„.-

LEGIJA MI JE SPASAO ZIVOT

Može da prica ko šta hoće,ali je Legija bio jedini pravi skolovani vojnik kojeg sam ja video na jugoslovenskom ratistu.Milorad Ulemek mi je početkom 1992.godine sasvim sigurno spasao zivot jer sam sa nekolicinom vojnika bio potpuno odsecen i opkoljen jednom hrvatskom brigadom u blizini Gospica.Naravno Hrvati nisu znali koga imaju u saci jer bi inače bi na Gospic krenula čitava Hrvatska.Legija i ja se tada nismo ni poznavali,ali smo naravno znali jedan za drugog i on je fenomenalno odradio posao.Sa svojim beretkama je skolski onako kako je to bezbroj puta uvezbavao u Legiji Stranaca odvukao Hrvate na drugu stranu napravivsi sa trideset ljudi”klin„,tako da sam ja sa dvadesetak mojih momaka uspeo da bezbedno izadjem.Znaci nas pedeset obucenih naneli smo teske gubitke hrvatskoj vojski koja je imala preko hiljadu ljudi i bez i jednog ranjenog se izvukli.Tako smo Legija i ja postali ”Braca po krvi„.Šta je on posle radio to niko još tačno ne zna,ali ako je postao kriminalac za to je kriva Srbija,a ne on sam.Takve vrsne vojnike svaka normalna država na svetu placa suvim zlatom i obezbedjuje ih za čitav zivot.Na taj način ih i kontrolise ne dozvoljavajuci im da svoje znanje iskoriste u kriminalne svrhe.Ali Srbija nije ni država,a kamo li ozbiljna.

TUCI TENKOVIMA DOK IMA ZIVIH

Srpski oficiri su mi pricali o nekoj četvrtoj armiji u Evropi kakva je naime bila JNA.Iznerviran upitao sam generala Panica:”Kako to da vam se od 38 brigada raspale 34 za nekoliko meseci?„Nije nasao za shodno ni da digne glavu sa nekog krkanluka,a kamo li da nešto odgovori.
Srpska vojna taktika je bila-Tuci tenkovima sa 15 kilometara sve dok se neko ziv javlja”:To svet naravno nije mogao da gleda.Nikada neću zaboraviti kada je u rejonu Bruske na Skabrnji nama stalno pucala linija pa je 500 boraca Benkovacke brigade svaku noc bezalo kuci,a mi smo ih danju kupili po Benkovcu i vracali na liniju.Pošto sam se iznervirao otisao sam sa dvadesetak Knindzi i nocu smo celu tu liniju prekrili ponjavama i krpama koje smo pokupili po svim benkovackim kucama tako da su Hrvati ujutro poludeli.Dva dana su pucali nasumice po liniji dugoj nekoliko kilometara dok im neko nije rekao da cuvaju municiju jer im emigracija neće slati pare da beskonacno pucaju po peskirima.Kada su prestali čitava benkovacka brigada je u miru,zaklonjena krpama iskopala po mom planu sistem rovova i hodnika tako da tu liniju bez problema cuvalo dvadesetak vojnika.Kada sam zavrsio,njihov komadant neki pukovnik mi je rekao„Pa mesecima im govorim da kopaju,a oni ništa”.Kada sam ga upitao zašto im nije pokazao,on me je uvredjeno upitao.„Ja da im kopam?”da bi na kraju posteno priznao da ne zna.E a ja sam posle prvog trninga Knindzi rekao:„Momci ajde da pokupimo opuske i sagnuo se prvi da kupim.Niti jedan se nije pobunio.”



--------------------------------------------------------------------------------

Čim je poceo sa obukom Knindzi u Centru za specijalne jedinice „Alfa” na Kninskoj tvrdjavi Kapetan Dragan je osetio neverovatnu sujetu srpskih oficira.
Zbog tajnosti operacije i moguće provale vojnih lica još uvek postojece JNA u kojoj je bilo i dosta Hrvata,KEP je strogo zabranio ulazak u centar bilo kome pocev od 04.aprila 1991.kada je bio prvi dan obuke.Po gradu su pocele da kruže fantasticne price o misterioznom strancu,stidljivo o tome pisala je i srpska stampa sto je u prvom trenutku odgovaralo zbog misticnosti.Međutim,onda su Hrvati iz svih medija osuli paljbu da je to najobičnija laz i da će hrvatska policija sa lakocom „zavrsiti sa četnicima”.Sasvim uveren da će se u garnizonima naći i oni koji će sve ispricati Zagrebu,KEP je planski i dozirano odlazio u pojedine kasarne i tamosnjim vojnicima i oficirima pokazivao pojedine ratne vestine.O tome se Dragan Vasiljkovic u ekskluzivnoj ispovesti za Pravdu priseca.
-„Brzo sam video da su vojna vestina i znanje vojske tadasnje JNA prema svetskim standardima bili sasvim oskudni a ponekad i katastrofalni.Mada je sa druge strane bio izuzetno veliki broj fenomenalnih strelaca i momaka rođenih da budu vojnici kojih je bilo daleko iznad svetskog proseka.Suvim zlatom bi ih platili mnogi strani instruktori jer su na osnovnim testovima bili fenomenalni.Dobrog strelca sigurno ćete napraviti od svakog momka kome na ispruzene ruke stavite novcanice koje ne podrhtavaju.Uz to mora da ima prosecan vid...A onda dolazi svakodnevni trening.U Krajini je takvih bilo deset puta vise nego na primer na prijemu za obuku specijalnih jedinica australijske vojske.Tvrdim da tako neobuceni ne bi imali nikakve sanse u sukobu sa njima.Prema nekim prihvacenim merilima 10 vrhunskih specijalaca može da izadje na kraj sa stotinjak vojnika.Garantujem da je taj broj dvostruko,ako ne i trostruko veci”.-

RATNE TAKTIKE

Danijel Sneden je oficirima tadasnje JNA govorio da savremeno ratovanje u planiranju i strategiji napada danas ide sa planiranim brojem poginulih i ranjenih vojnika-nula.Na to su se oni grohotom smejali.Od svih pravila koja su prihvacena po svetskim standardima,oni su najviše polagali u ono da se ranjeni drug ne ostavlja,pa i po cenu da njih nekoliko izgine dok ga spasu.Dragan Vasiljkovic im je govorio da je to tek najveca greška jer ako poginu spasioci onda je to katastrofa za moral jedinice i ona tada obavezno gubi bitku ili srlja u ogromne gubitke.Koliko je bio u pravu videlo se tek na sarajevskom ratistu kada su strani vojni instruktori obilato koristili tu srpsku glupost iz „Neretve” i „Sutjeske” i sličnih filmova i namerno naređivali ranjavanje snajperima srpskih civila i vojnika,a onda ubijali spasioce sto je i bila preteca srpskih poraza.

SVADJA SA SESELJOM

-„Tek sto sam poceo sa obukom Knindzi,već sam se bio posvadjao sa Seseljom jer me je on verbalno napao kada sam kod Plitvica presreo dva puna autobusa njegovih dobrovoljaca iz Beograda.Nazad sam vratio 80% njegovih momaka ne dozvolivsi im ni da udju u SAO Krajinu.Brzo sam ih postrojio, selektirao po osnovnim testovima i naredio hitno brijanje i sisanje.Mnogi od njih izgledali su kao da su krenuli na rok koncert,a ne u rat.Seselj me je odmah napao po stampi,ali je ubrzo ucutao,sto je bilo korektno jer su trajale borbe.Međutim posle mog povratka u Beograd nekoliko puta me je prozvao rekavsi da sam strani spijun.Odgovarao sam mu da je kontraproduktivan,jer sa tim ”lajanjem„ nanosi Srbima vise stete nego koristi.Čini mi se da sam ga jednom i prozvao da je Hrvat i sada mu se evo javno izvinjavam.
Međutim kada je sam kao prava muskarcina otisao u tu srpsku grobnicu Hag,ja sam mu javno skinuo kapu i priznao da je heroj jer kao pravi covek stoji iza svoje ideje rekao:Izvolite ja stojim iza svake svoje reci i ja sam tu,a vi mi sudite.Vama će suditi istorija.”Uz to nije dozvolio ovim pojedinim !@#$ma iz DOS-a,koje sam i sam u Srbiji doveo na vlast,da ga uhapse već im je rekao da će im malo ...ati mater ako se samo priblize,sto me je posebno odusevilo.Naravno,picke su i dokazale da su picke,pa nisu smele ni da mu prismrde pred kucu u Batajnici.E to zameram srpskim oficirima koju su bezali od hapsenja.Trebali su svi da da se skupe i zajedno krenu u Hag.Time bi javno osramotili ovakvu bednu Srbiju koja prodaje svoje heroje za „30 kila brasna”bas kao sto su nekad prodavali „veru za veceru”.
Da se razumemo,ja bih u Hag otisao uvek,a i sam sam se nudio,ali su mi oni smestili kukavicije jaje.Hoće da me izruce neprijateljima koje sam ja ne samo pobedio,već i ponizio.E to se u istoriji nikada nije desilo i zatro kažem da će Bog kazniti sve koji sada likuju zbog moje „srpske sudbine”.

Za razliku od vecine Srba,Kapetan Dragan ne veruje u teoriju zavere,već u teorije interesa.Pravila odnosa u svetskoj politici,kaže KEP,gotovo identicna odnosima između muskaraca i žena.Pobedjuje uvek onaj koji je direktan,a diskretan.Srpski receno„Jači ker ...e”.Dragan Vasiljkovi je obozavao još dok je bio na akademiji,da cita istorijske zapise.Nabasao je i na istorijsku prepisku Bizmarka i ministra inistranih poslova Rusije Ivana Gorscakova kada su usaglasavali „srpsko pitanje”Ostao je zaprepascen kolicinom bljuvotina i ruznih opaski o Srbima koje su i Nemci i Rusi castili raznim epitetima püoput„svinjokradice”,„prevaranti”,„lazovi” i slično.
-„Mi ovde uvek smo slali svetu najgore poruke o sebi.Danas razni idioti koji iako i sami imaju decu tracare da bi dokazali svetu da smo napravili genocid.Prosto mole da nas osude,valjda mazohisticki uzivajuci da im naslednici sledeća dva veka žive sa platom u vrednosti danasnjih 100 evra.

ZENE U CRNOM I MUSKARCI U ”LJUBICASTOM„

Od prvog dana kada je stigao na tlo Krajine odapeto je,posebno iz Beograda toliko otrovnih strela u kojima Srbi sami sebe pljuju pocev od ”žena u crnom„pa do muskaraca u ”ljubicastom„Razni Cobeli nemaju potrebu da nešto izmišljaju.Oni samo sublimiraju zakljucke raznih(ne)vladinih organizacija.-”Niti jednu reč ne bih rekao tim ljudima da argumentovano osuđuju sve zločine,da oni u isto vreme kažu samo jednu reč o zločinima protiv Srba.Ali oni su toliko bolesni i umobolni u svojkim glavama da vi njima mozete pokazati i odsecene srpske glave i oni će vam traziti opravdanje za te zločine,a leseve za koje se ni ne zna kome pripadaju oni će proglasiti unapred srpskim zločinom.Toliku kolicinu bezobrazluka i morbidnosti ne bi trpela ni jedna zemlja na svetu.

KAKO SMO IZGUBILI MEDIJSKI RAT

-„Secam se razgovora sa Milosevicem u kojem me je on ubeđivao da će istina sama doći na videlo.Uporno sam mu govorio da istinu može da kupi samo dotle dok Bus stariji govori o Jugoslaviji,a to je on cinio vrlo ubedljivo i uporno sve do decembra 1991.iako je znao da u Hrvatskoj bukti rat.Diplomatskim recnikom govorio je-Srbi zavrsite posao,a Sloba je u to vreme ponizavao Cimermana ne pustajuci ga na kanabe.Rekao sam tada:Slobo,daj pola milijarde Si-En-Enu,kasnije ćeš platiti sto.A platio je izgleda nekoliko puta po sto.Isti covek koji je pregovarao na mig tadasnjeg ministra inostranih poslova SAD Dzejmsa Bejkera je posle neuspelih pregovora sa Beogradom otisao i zavrsio posao sa Tudjmanom. Si-En-En se tek početkom oktobra stavio otvoreno na hrvatsku stranu,a već početkom 1992 Hrvati su dobili međunarodno priznanje”.-

KAPETAN NA DVA FRONTA

Uzasnut sto ga niko ne razume Dragan Vasiljkovic je sam poceo pored oruzanog sukoba da vodi i medijski rat.Oformio je malu ekipu koja je imala zadatak da snima ustaške zločine,ali i pojedine bitke sa ciljem da to jednoga dana bude ozbiljan dokumenat na osnovu koga će se videti prava istina,ubeđen da će naći i finansijera koji će platiti to prikazivanje.Nazalost posto mu je Jovica Stanisic u decembru 1991.doneo „svilen gajtan”jer se usudio da izadje kao predsednicki kandidat protiv Slobodana Milosevica i bez ikakve kampanje pokupi nekoliko stotina hiljada glasova,svi ti filmovi su ostali u Kninu a samo retke je KEP uspeo da sacuva.
-„Najbolji dokaz da sam u pravu jeste tekst od 03.jula 1991.objavljen preko naslovne strane milionskog”Dejli mirora„pod naslovom:”Covek koji voli zivotinje,ne može biti ubica„i nastavkom na čitavoj duplerici(sto je ovaj list učinio samo kada je poginula princeza Dajana i još u nekoliko slučajeva)u kome se Knindze pokazuju u superlativu i naravno moju sliku sa medvedicem Knindzom koji je bio maskota naše jedinice.To je najlepsi tekst objavljen o Srbima u zapadnoj stampi u dvadesetom veku,ali sam ga platio u ”naturi„.

ENGLESKINJA NA SRANI SRBA

-”Negde tamo početkom juna dosao je pred moju kancelariju na Kninskoj tvrdjavi Zika Crnogorac i rekao:Kapetane neka engleskinja hoće da razgovara sa Vama.Posle početnog soka,jer nisam mogao da shvatim kako je uspela uopste da stigne do moje kancelarije,rekao sam mu da priceka mada nisam ništa radio.Time sam samo tvrdio cenu,jer je u ratu i kod žena uvek najznacajniji faktor iznenadjenja.Ako to uspe onda je stvar rutine da se prica dovede do kraja.Ako ne,onda je bitka izgubljena.Kada sam konacno video tu zgodnu novinarku znao sam da će osvanuti konacno jedan dobar tekst o Srbima.Prvo me je gestikulirajuci rukama pitala za ime.Bila je ubeđena da ne znam engleski,a ja u stvari tada nisam znao dobro srpski.Kada sam tecno poceo da pricam na njenom maternjem jeziku,pa potom na gitari da sviram i pevam,pola teksta je već bilo napisano.Potom smo se igrali sa medvedicem,da bi joj na kraju u krevetu ispricao da Srbi samo brane svoju teritoriju i da ne žele da se ponovi genocid.
Na kraju me je upitala za ime.Odgovorio sam joj da ću morati da je ubijem ako joj kažem.Onda je ona rekla:OK ti si moj Dzejms Bond,da bih joj na kraju objasnio da je i on bio Srbin. Na njeno„fak ju”,izvadio sam joj Flemingove memoare(pisac serije o Dzejms Bondu)gde on prica kako je scenario pisao prema prici engleskog obavestajca Dusana Popova(rođen u Titelu,diplomirao pravo u Beogradu).Samo je rekla„O maj god” i uzela kameru rekavsi da će napraviti i reportazu za ITN honorarno.Tako je i bilo i to je takođe jedini pozitivan film o srpskim ratnicima devedesetih.Ne moram ni da vam pricam da je istorijske podatke o ustašama pokupila sama„.-”



--------------------------------------------------------------------------------



RATKO MLADIC JE BIO DRCAN;ALI JE BIO HEROJ I VOJNICINA

Srpska sudbina je KEP-a scepala još na samom početku rata u Krajini.Odmah se sukobio sa politickim i vojnim vrhom.Najvece sukobe je imao sa Milanom Babicem i Ratkom Mladicem,ali o sukobima sa Babicem ne želi da kaže ni jednu reč jer je po njemu on oprao sve svoje grehe i vecna mu slava.
O sukobu sa Mladicem kaže:
-„Ratko je bio pukovnik kada sam ja dosao u Knin i bio je jako drcan.Prvi put me je zezao kada sam ja pred njegovim vojnicima pokazivao vestinu bacanja.Posebno je popizdeo kada sam hteo da zauzmem Sibenik jer je on bio ustaško gnezdo.Na to sam imao i međunarodno vojno pravo koje kaže da neprijatelja možeš da gonis i na tudjim teritorijama ako te ugrozava,a oni su ugrozavali Krajinu.Sibenik bi naravno pao bez civilnih zrtava.Mladic je poludeo kada sam njegovim vojnicima pokazivao da u napadu svojom puskom moraju da kontrolisu samo 10% vidnog polja,jer ljudsko oko sto je naučno dokazano,može da vidi i pokriva samo toliki prostor. Njegovom vojniku rekao sam:Boli te !@#$ da li te gadja ustaša skroz sa tvoje leve strane,o tome mora da brine tvoj prvi,drugi ili treci borac sa leve strane,jer svako od vas mora da kontrolise samo 10% vidnog polja.Mladic je rekao:Ma boli vas !@#$ za KEP-ove lovacke price,przi ti sinko po ustašama gde god stignes.Tada sam mu rekao da nema pojma i da je zakasnio 100 godina.
Kada smo opkolili Sibenik pokusao je da mojim Knindzama naredi da skinu te”skaradne oznake„ jer se on zakleo samo petokraki.Rekao sam mu da jotkulira,falio je samo sekund da se sukobimo.
A bio je heroj i vojnicina.Sumnjam da ćemo se Mladic,Seselj i ja ikada vise sresti u zivotu iako bih to beskonacno voleo.Ali ćemo se sasvim sigurno pomiriti tamo na nebujer mi smo izgleda ipak nebeski narod.Ovde na zemlji smo kao sto je i akademik Raskovi rekao-Ludi.

KRAJINU SU IZDALI SRPSKI LOPOVI

Danas kada razmišlj u australijskom zatvoru o padu Krajine Dragan Vasiljkovic uveren je da je Krajina pala pre no sto je on i dosao u nju da je brani,mada to tada nije shvatao.Hrvati su najmanje 20 godina spremali napad na Krajinu jer su oruzane borbe u njoj bile ne samo tokom Drugog svetskog rata,već i 1971.godine u vreme Maspoka kada je u okolini Benkovca i Knina u sukobima poginulo najmanje 40 ljudi.Titova vlast je tu cinjenicu uspela da sakrije,a Srbi su kao i uvek bili kratkog pamcenja.Kada mu je pricu o krajiskom ratu iz 1971. ispricao jedan borac 1993 tokom napada na Medacki dzep,KEP-u je bilo jasno da je sve odavno već izgubljeno.Prisecajuci se tih dana,Kapetan Dragan priznaje da se kaje sto odmah nije otkazao poslusnost Beogradu jer je Milosevic samo bio jedan sraf u pokvarenoj srpskoj ratnoj masini.

ISTINA O PADU KRAJINE

Krajina je padala četiri godine,mada ni ja ne znam, tačno kada je Milosevic odlucio da je preda.Ne znam ni da li je on zaista bio odlucan da je brani,ali mu je pad Krajine definitivno najbolje odradjena akcija.Istina,covek ne može da gresi dusu i osudi samo Slobu,jer krajinu su prodavali svi oni koji su svercovali i trgovali sa Hrvatima dok su ”plavi slemovi„ izigravali tanpon zonu.
Kada me je prvi put Milosevic odvratio od namere da udjem u Zadar i zarobim na hiljade ustaša,trebalo je da mu otvoreno otkazem poslusnost.Video sam da je covek koji ne zna šta hoće.Već sam imao razradjenu taktiku tako da bi sve prošlo bez zrtava,a najbolji dokaz je slika cigarete koja gori u Radio Zadru i koja je sacuvana.
Moja dilema je bila da li imam kriticnu masu među Krajisnicima za tako nešto jer sam bio svestan da osim moje enormne popularnosti,Milosevic ima status Boga najviše zahvaljujuci tom dinarskom mentalitetu.Kada me je posle pokusaja da porobim ustaše po Sibeniku,satelitskim telefonom odvratio i pokusaja da ih proteram iz Zadra,jedne noćisam tajno otisao kod njega i iznerviran upitao da li on uopste zna šta radi.U sred našeg tajnog razgovora,kada se lomilo pitanje opstanka teritorije na kojoj su Srbi živeli 700 godina,zazvonio je telefon koji je bio na vitrini.Sloba je pricao vise od sata sa kako sam kasnije shvatio njegovom Mirom o potpuno beznacajnim porodicnim stvarima.Rekao sam sebi:...es budalu,ti ovde vise nećeš doći.I tako je i bilo.Na putu do Knina razmišljao sam kako da preuzmem Radio Knin jer mi je trebalo samo 14 dana da sve objasnim narodu.”-
Najbolja potvrda tih reci Dragana Vasiljkovica je pad Krajine i proterivanje oko 300000 krajiskih Srba.04.avgusta 1995.sve što se stvaralo godinama,sruseno je za jedan dan.Za Dragana Vasiljkovica kada razmišlja kao Danijel Sneden podjednaku krivicu imaju i oni koji su na auto-putu kod Okucana pustali Hrvate da svercuju gorivo i ujedno snimaju srpske polozaje,Milorad Vucelic i nesrecni Dragoljub Milanovic koji su nesrecu Krajisnika,odnosno vest o padu Krajine objavili u 19.minutu „Dnevnika”,a stravicna ubijanja civila u koloni su precutali.Njima u ime svih zrtava kaže Kapetan može da sudi ili oprosti samo Bog,kao i srpskim lopovima koji su krali sve sa osvojenih teritorija-pocev od banaka,preko nafte i gradje,pa do bele tehnike po napustenim kucama.Ti ljudi su odjednom zaradili epitete poput-kontroverzni biznismen ili tajkun sto je srpski sinonim za lopova„.-

ISTINA SKRIVENA U GENERALSTABU

-”Znao sam šta će biti od momenta kada su Tudjman i Sloba crtali granice po salvetama u Karadjordjevu,mada sam se nadao da će Milosevica nešto strefiti.Ali kada je preziveo i sankcije koje je uveo Srbima na Drini,rekao sam Klari Mandic,koja me je tada krila po Beogradu jer sam imao informacije da hoće da me ubiju,da je definitivno sve otislo u !@#$,i da su Srbi mrtav narod kome još nisu jedino saopštili datum sahrane.Za svoju zlu sudbinu ipak najviše moraju da krive sebe.
Sasvim sigurno istina o padu Krajine postoji na stenogramima negde u Generalstabu,ako to takođe nije unisteno,sto me ne bi cudilo jer je u Srbiji sve moguće.Meni je to dojavio pozadinski general,mislim da se prezivao Ristic koji je prisustvovao sednici Generalstaba sredinom juna 1995.kada je to jasno receno i kada je srpskim generalima saopšteno da se Krajina neće braniti u slučaju napada Hrvata iako su postojali obavestajni podatci da Tudjman mobilise hrvatsku vojsku.Meni je taj posteni srpski general javio putem posrednika,naivno verujuci da ja mogu nešto da učinim.Rekao sam to Marticu koji mi je kasnije kazao da je sve preneo Milosevicu,te da mu je ovaj rekao da je to najobičnija budalastina.On je ukapirao da ga je sloba zafrkao tek kada su zagrmile granate po Kninu,ali nije verovao ni sam sebi pa ga je zvao i pitao:Da li si poslao vojsku?,a ovaj mu je spustio slusalicu.Zato pomislim ponekad da bi Sloba posto je iz...ao sve nas,iz...ao i Hag samo da ga nije zafrkalo srce.Srbi to divno kažu„ničija nije gorela do zorew” i ako ista u buducnosti ostane od Srba,onda su to najlepse izreke na svetu,jer su Srbi u njima najbolje opisali sva svoja stradanja.

ZASTO SE KRAJINA I RS NISU UJEDINILE

Cinjenicu da je Krajina pala za četiri dana KEP neće ni da komentarise,jer to su price za malu decu,a ne za coveka koji je zavrsio ozbiljne vojne skole.Kada su to pojedinci pokusavali da mu objasne,prvo sto ih je upitao je bilo:Da li su ikada bili u Krajini?Ako mu kažu da jesu prekidao je svaki razgovor.Kaže da nije hteo da trosi reci na debile.
-„Da li se iko ikada upitao kako je predano zaledje Knina Hrvatima,odnosno Dvor i Grahovo?Da li se neko od Srba upitao zašto je sprečeno ujedinjenje Republike Srpske i SAO Krajina iako su dosli svi poslanici?A da li se neko upitao zašto bas oni koji znaju odgovor na ta pitanja nisu u Hagu?Pa ljudi moji Knin bi i ceta penzionera branila sa tandzarama najmanje tri meseca,bas iz pravca Grahova jer je Strmicu koja je na tom pravcu gotovo nemoguće osvojiti bez stravicnih zrtava.Konfiguracija terena idealna je za odbranu.Kasnije su mi neki moji momci pricali da su pojedini komadanti samoinicijativno hteli da gadjaju hrvatske polozaje i gradove,ali su rakete bile dekodirane što se nije moglo uraditi bez srpskog DB-a.Scenario sa pismima koja su stizala komadantima da se povuku na rezervne polozaje smislio je neko ko se izuzetno dobro razume u psihologiju ratovanja jer je znao da će narod krenuti na te polozaje sa vojskom.Pokusao sam da saznam ko je slao ta pisma,ali nisam uspeo.Ubeđen sam da su to uradili Amerikanci naravno preko svojih ljudi u srpskim redovima.To je takozvana taktika”panicnog iseljenja„koju su Amerikanci primenjivali u Kambodzi i Vijetnamu,odnosno svuda gde im teren ne bi dozvoljavao da kao u ”pustinjskoj oluji„ tehnickom superiornoscu stignu do pobede.”-

KRAJISKI SCENARIO NA KOSOVU

Scenario primenjen u Krajini spreman je i za Kosovo.Zato je Kosovo dugo bombardovano,a u obavestajnim podatcima stajalo je da pogadjaju makete.Ko je trebalo generalu Lazarevicu i ostalim herojima da posalje„koverte za izvlacenje na rezervni polozaj pokazace istorija”Znam samo da su Krajisnici 04.avgusta dosli do pola Karlovca,kada je stiglo naredjenje da predju na rezervni polozaj.Kada su stigli tamo videli su da nema nikoga.Kako su se osecali znam,jer sam tu strategiju ratovanja mnogo puta uvezbavao na akademiji u Australiji.Za srpske oficire to je nazalost bila i ostala „Tabula raza”.

POKAZAO SAM SEBI DA SAM SRBIN

I onda sam pokazao sam sebi da sam Srbin.Naivno sam bez icije podrske usao u predsednicku trku sa Milosevicem i on me je smenio,umesto da sam ja njega smenio u Krajini,gde sam mu već preoteo popularnost.Kada je Jovica Stanisic dosao u Knin da mi to kaže,samo sam mu rekao:Isto će i tebi uraditi. Naravno tako se i desilo osam godina kasnije.Rekao sam Stanisicu da Milosevic to može da radi samo zato što se u svakom Srbinu krije poneki Milosevic.Ne znam da li se sada Stanisic seca tih



--------------------------------------------------------------------------------



ZA HEROJIMA SE NE PLACE

Nek niko ne place nad mojom sudbinom jer kakav bi ja to onda bio heroj.Neka mi na grobu napisu-OVDE NIKOG NEMA.
Za sve sto sam uradio u zivotu ostavio sam trag koji će živeti dok žive i Srbi.Posle toga nije mi ni bitno.

-„Stidi se Srbijo.Svi ti koje sam doveo na vlast,nisu nasli za shodno da me pozovu u australijski zatvor i pitaju me:Kep kako je?
Ministar inostranih poslova Vuk Draskovic je dolazio na moje terene u Zabalj i recitovao mi pesme dok nisam znao gde mi je dupe,a gde glava od posla,a nije se ni setio da ode u australijsku ambasadu i pita za svog gradjanina Dragana Vasiljkovica.Ali Bog sve vidi i sve zna.Srbima je još malo vremena ostalo da se promene jer nestaju zajedno sa svojom teritorijom.Nema naroda bez teritorije.A Srbi su izgubili i Krajinu i Kosovo,sto je otprilike velicine Holandije.Zaista mi nikako nije jasno kako je moguće da sam u toliko srpskog kukolja nasao zita sa kojim bi se ponosio svaki narod na svetu.Nasao sam Srbe koji ne kradu,ne lažu i koji umeju da rade.Nasao sam Srbe koji su sakupili milione dolara za moju odbranu jer znaju da sam branio jednu svetu ideju i da sam zaplakao nad svakom suzom,a da me je srpska najviše pekla jer sam ja srpski ratnik ma kakvo ime nosio i gde god bio.I zato nek niko ne place nad mojom sudbinom,jer kakav bi ja to onda heroj bio.Neka mi na grobu napisu:-”OVDE NIKOG NEMA„.Za sve sto sam trag koji će živeti dok žive i Srbi.Posle toga nije mi ni bitno.

Slobodan Milosevic je kao i svaki drugi Srbin voleo da cuva svoje neprijatelje sa cetom policije.Razlog je jednostavan-Tako je lakse mogao da ih ubije.Tako je bilo i sa Kapetanom Draganom.Pošto ga je razalovao i povukao iz Krajine dao je čitav vod specijalaca koji su ga cuvali oko kvarta gde je stanovao u Beogradu.Znajuci za jadac,Kapetan je zafrkao specijalce i tajno se iselio tako da su oni mesec dana cuvali praznu kucu.Za to vreme osnovao je ”FOND KAPETANA DRAGANA„kroz koji je prošlo i dobilo razne vrste pomoći oko 10000 boraca i clanova njihovih familija.Oko 300000 donatora je u Fond uplatilo oko 30.000.000 DM sve do 1995.odnosno do pada Krajine.Samo pet dana posle povlacenja ostalo je samo stotinjak donatora od kojih su svakog dana pojedini odustajali.Od 1053 volontera ostalo ih je samo pet.
Pošto država nije drinula o nesrecnim Krajisnicima Kapetan Dragan je odlucio da proda svu imovinu Fonda i 26 automobila.Sebi je ostavio samo jedan SAAB 2000.To je kako kaže njegov najveci zivotni poraz.

SVECA ZA ANTIHRISTE

-”Razlika između velikih i malih naroda je u tome što se veliki izdignu iz pepela,poput recimo Jevreja posle Holokausta i malih koji se posle poraza pospu pepelom-poput Srba svaki put u svojoj istoriji,pa i 1995.Bio sam u autu i gledao tu tuznu povorku koja je kod Sida na autoputu ulazila u Srbiju i nisam mogao da verujem svojim ocima.Srbi monstrumi su Srbima pacenicimakoji su u koloni placa i cemera pristizali u zemlju kod Sida prodavali hleb i vodu.Nisam znao šta da radim.Da li da ubijem sebe ili te idiote,ali sam ipak odlucio da odem u crkvu i zapalim svecu za te antihriste.
Do 2000.sam s...ao pet godina svoga zivota ni sam ne znam gde i jedino sto sam pametno uradio jeste to što sam proucavao istoriju sveta,ali i nasu.Tako sam se uveri da je Srbija jedino bila srećna zemlja za vreme Dusanovog Zakonika kada se za kradju sekla ruka i nadao se da će doći taj dan,jer se svi narodi na svetu mogu promeniti,pa i Srbi.Oni koji to ne uspeju nestaju poput Hazara,a Srbima je hazarski recnik omiljeno stivo.Najbolji primer za to su Singapurci koji su pre samo 40 godina bili u još goroj situaciji od Srba.Dosao je neki njihov„Jao-Jao” i rekao:Dalje neće moći,ili mi ili vi gospodo lopovi.Prve godine svoje vladavine 1968 obesio je 293 ljudi zbog kradje vece od 50.000 dolara ili za sverc veci od 15 grama kokaina.Taj zakon je na snazi i danas.Za ubistvo je odrezao dozivotnu robiju,a kurvama je rekao da su postene žene i legalizovao prostituciju.Danas je Singapur najbogatija država na svetu,a koliko je mocna najbolje možda govori podatak da „Singapurlajns”kao najveca svetska aviokompanija sa obrtom od 17 milijardi dolara godisnje nije najjača firma u gradu.
naivno sam verovao kada Sloba padne na vlast doći neki srpski„Jao-Jao” i aktivno sam podržavao opoziciju„.-

SVE ZA SRBIJU

Dragan Vasiljkovic priznaje da je za dobro Srbije bio spreman da žrtvuje ako to bude trebalo i svoje prijatelje i da je vrh DOS-a to znao,pa mu je poverio zadatak da kontrolise najvazniju beogradsku ulicu za vreme petooktobarskih dogadjaja,odnosno-Knez Mihajlovu.Kaže da mu je najposteniji covek iz DOS-a(koji je kasnije na...o,ali neće da kaže ko)rekao:KEP ili tvoji prijatelji Legija,jovica Stanisic,Perisic,Kertes ili Srbija.KEP kaže da su ga ponovo uhvatili na sentimentalnost i da je na brzinu pozvao svoje preostale Knindze rekavsi im da ponesu ”alat„ i svi su se nasli u Knez Mihajlovoj 04.oktobra uvece.KEP se priseca u australijskom zatvoru tih dana:
-”Taj covek je dobro znao ako Legija pocne da puca sve ima da ode u PM jer će dosovci zaglaviti na VC-u u Horgosu a da će narod izginuti.Rekao mi je:Ti si sada Srbija i opet sam se tada zafrkao.Zaboravio sam da su Srbija i Legija i Jovica i Perisic i Kertes,kao i svih nas deset miliona koji ćemo biti isti kao i oni bez reda,rada i zakona.Napravio sam plan za mog brata po krvi,bas kao sto je i on napravio za mene jer je pre devet godina isao da me spasava od Hrvata i dobro je znao šta semram.Sreća je sto tada nije doslo do našeg obracuna.Sada mogu da kažem da je bio u boljem polozaju.

ODBIO SAM DJINDJICA

Zoran Djindjic,sada to mogu slobodno da kažem ponudio mi je da preuzmem vojsku u oslobodjenoj Srbiji,ali sam to odbio.Rekao sam mu:Zorane hoću da napravim golf teren.Meni odlikovanja za Srbiju ne trebaju,ja sam uradio šta sam mislio da treba.
- 12:28 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Vatikan ruši patrijarha

BEOGRAD - Pozadina sukoba u SPC i borbe za patrijaršijski tron u stvari je žestok udar na Crkvu projektovan u Vatikanu. Kako Kurir ekskluzivno saznaje, 2013. godine u Nišu trebalo bi da se održi veliki ekumenski sabor svih hrišćanskih crkava, a SPC bi do tada trebalo da bude očišćena od svih koji se ne slažu sa ujedinjenjem rimokatolika i pravoslavaca!
Smena patrijarha Pavla trebalo bi da ubrza pripreme za ovaj istorijski skup u rodnom gradu imperatora Konstantina, koji je 313. Milanskim ediktom priznao hrišćanstvo za zvaničnu religiju Rimskog carstva, saznaje Kurir od izvora u vrhu SPC.
Prema rečima našeg sagovornika, bez obzira na svu žurbu, patrijarh Pavle neće skoro dobiti naslednika.
Jedan od episkopa koji je, razumljivo, insistirao na anonimnosti, za Kurir tvrdi da "postoji namera jedne grupe vladika da promene i Ustav SPC na predstojećem Saboru":
- Tako bi našli modus da za života patrijarha Pavla izaberu njegovog naslednika. Vladike i patrijarsi ne idu u penziju. Nešto tu nije u redu. Predlaže se da svaka episkopija ima svoju nezavisnost, da sama odlučuje mimo Sabora i Sinoda?!
Na pitanje Kurira da li zaista postoji potpis na "ostavci" patrijarha Pavla, i ko je uopšte video taj potpis, vladika podseća da je mitropolit Amfilohije, navodno uz još trojicu episkopa, članova Sinoda, na VMA prisustvovao potpisivanju:
- To što pojedine vladike osporavaju čak i potpis patrijarha, dovoljno govori.
Podsećanja radi, članovi Sinoda SPC uz patrijarha su i mitropolit Amfilohije, i episkopi žički Hrizostom, mileševski Filaret i bihaćko-petrovački Hrizostom.
Sveštenik Žarko Gavrilović tvrdi da ni na redovnom, ni na izbornom saboru neće biti većine za odluku da se prihvati navodna ostavka partijarha:
- Sve je to velika papazjanija. Tobože neki episkopi tvrde da je sve ovo prevara, neki su se bacili na lobiranje, a oni koji treba da javno kažu šta se zaista dešava u SPC ćute. Sve treba primiti dosta obazrivo. Ali, istina je, pre svega, da nema saglasnosti u samom Saboru oko izbora patrijarha, pa će veoma teško sazvati izborni sabor.

Izvor: Dejan Lučić - Čovek koji zna
- 12:22 - Komentari (0) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

  studeni, 2008  
P U S Č P S N
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30

Studeni 2008 (10)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

Činjenice o svijetskoj zavjeri protiv slobode i pravde

Linkovi

Dnevnik.hr
Video news portal Nove TV

Blog.hr
Blog servis





Ku-Klux-Klan

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se